BIJELO DUGME – Državni projekat ili volja naroda

Različiti su odgovori na pitanje – odakle tolika popularnost Bijelog dugmeta? Dok jedni tvrde da se radi o Bregovićevoj sposobnosti da se dodvori ukusu širokih narodnih masa, drugi su ubeđeni da je iza uspeha benda stajala tadašnja komunistička vrhuška.

U emisiji „OKO magazin“, koja se emituje svakog radnog dana na RTS, jedna epizoda posvećena je fenomenu Bijelog dugmeta. Voditelj postavlja retoričko pitanje, koje najviše intrigira kada je ovaj bend u pitanju:

Da li je Bregović samo Bog marketinga i muzike, ili neka tajna veza sa državom ipak postoji?

U čemu je, dakle, tajna tolikog uspeha Gorana Bregovića i njegovih Dugmića?

PASTIRSKI ROK

O tome kada je i kako rokenrol prodro na ove prostore, pisao sam u tekstovima Rokenrol u SFRJ kao politički eksperiment i Zašto je propao rokenrol. Kada je u pitanju Bijelo dugme i njihova uloga na jugoslovenskoj rokenrol sceni, hrvatski rok kritičar Aleksandar Dragaš tvrdi sledeće: Sve do pojave Bijelog dugmeta 1974. (…) rok je bio više podvrsta zabavne muzike nego zaseban žanr. Tek je s pojavom Bijelog dugmeta (…) rok na ovim prostorima stekao legitimaciju samostalnog i samosvojnog te napokon tržišno lukretivnog stila i unosnog posla.

Priča sa Dugmetom počinje davne 1971. godine. Te jeseni, student Filozofskog fakulteta i sin oficira JNA Goran Bregović, sa grupom muzičara osniva bend pod nazivom Jutro. Godinu dana kasnije bendu se priključio i Željko Bebek. Nepune tri godine od nastanka, promenila se skoro čitava postava, a godine 1974. u januaru, bend menja ime u Bijelo dugme, prema pesmi Jutra - Kad bi' bio bijelo dugme.

Do raspada 1989. godine, Dugme je iza sebe ostavilo devet albuma. Krajem 1974. u prodaji se pojavio prvenac, Kad bi' bio bijelo dugme, koji je zagrebački novinar Dražen Vrdoljak okarakterisao kao PASTIRSKI ROK, i od tada ova kovanica prati bend. Bregović je isticao značaj saradnje koja je na početku rada benda ostvarena sa Batom Kostićem, gitaristom Ju grupe, kao i da je ta saradnja uticala na dalje opredeljenje benda, posebno zbog upotrebe folk muzike.

Kritičari kažu da je Bregović shvatio da veliki uspeh može da doživi samo ako koketira sa narodnom muzikom. Pokušavao je da bude nekakav jugoslovenski pandan grupa Led Cepelin i Dip Parpl, koje su radile nešto slično, s tom razlikom što, kako kaže Aleksandar Dragaš:  engleski i irski folk, te američki kantri i bluz idu ruku pod ruku s rokom, jer je iz njih i nastao, ali, kada se rok na Balkanu miješa sa narodnom muzikom, a pogotovo narodnjacima, rezultat su često bastardne forme krajnje sumnjivog okusa i ukusa. 

Većina kritičara koji priznaju kvalitet Dugmetu, složna je u konstataciji da je „muzički sunovrat“ benda počeo 80-ih.

Album Doživeti stotu, koji je izašao 1980. g. predstavlja neku vrstu Bregovićevog pokušaja da se dodvori i novotalasnoj publici. Promenu u muzičkom izrazu pratila je i mala promena imidža – Bregović je obrijao brkove, dok su ostali članovi benda skratili kosu. Ova potreba, po svoj prilici, vuče korene iz frustracije zbog pojave novih bendova koje je publika zavolela, dok je ista ta publika imala otpor prema njemu i njegovom bendu, smatrajući ga pastirskim rokom. Ispostavilo se, međutim, da je album doživeo fijasko; niti je zainteresovao novu publiku, niti se svideo staroj.

Posle ovog albuma, Dugmići se vraćaju na stazu kojom su uspešno gazili pre Brozove smrti, a to je – dodvoravanje ukusu najširih masa (naravno, na uštrb kvaliteta). Muzika Bijelog dugmeta u poslednjih 6-7 godina više može da se okarakteriše kao zabavna, nego kao rokenrol, dok su tekstovi angažovani utoliko što odgovaraju tadašnjem režimu. Pesma pod nazivom Kosovka koja se nalazi na albumu Uspavanka za Radmilu M snimljena je na albanskom jeziku, baš u vreme kada su na Kosovu i Metohiji izbili neredi, što mnogi danas posmatraju kao pokušaj da se smire strasti, kao i da se, na neki način, pokuša sa integracijom albanskog življa u institucije SFRJ. Na sledećem albumu nalazi se veliki hit, narodnjak Lipe cvatu. Ako je bend ovom, i sličnim pesmama (kao što su Pljuni i zapjevaj, Hajdemo u planine, Đurđevdan i sl) i dobio neku novu publiku, siguran sam da je odbio one slušaoce koji su ga voleli zbog odličnog bluza koji je mogao da se čuje na prva dva albuma.

Ipak, vrhunac Bijelog dugmeta je pesma Đurđevdan (kada kažem – „vrhunac“, u ovom slučaju reč može da ima i pozitivnu i negativnu konotaciju). Svakako da je, iako već veoma popularan, ovom pesmom sastav Bijelo dugme postao još popularniji. Ako do tada nisu, od te pesme su ga, definitivno, prihvatili i „ljuti narodnjaci“. Što se mene tiče, ovde je problematično što je, uz pomoć plagijata, Bregović postigao takav uspeh (što, svakako, njemu nije strano). Naime, stara romska tema samo je dobila novi aranžman, dok je stih a ja nisam s onom koju volim, Balaševićev.

Posebno je zanimljiva konstatacija već pominjanog Aleksandra Dragaša, koji je muziku u poslednjoj fazi Dugmeta (period od '84 do '89) ovako okarakterisao: grozomorna ego-tripovska papazjanija prepuna nekih od najgorih estetskih postupaka koje je rok na ovim prostorima doživeo.

DRŽAVNI PROJEKAT ILI VOLjA NARODA

Kao što sam naveo na početku teksta, postoje razne špekulacije o tome da je Dugme bilo povezano sa tadašnjom UDB-om, te da je država stajala iza njihovog uspeha. U pomenutoj emisiji „OKO magazin“, književnica Isidora Bjelica je istakla: Jedan od ingenioznih projekata Titove Jugoslavije jeste da se pusti ventil rokenrola, i on je počeo od Bregovića. Ako bismo iz konteksta izvukli ovu tvrdnju, značilo bi da književnica veruje da bend može da zahvali državi na svom uspehu. Međutim, Bjelica nastavlja: Mislim da se ovde radi o genijalnom marketinškom umu Gorana Bregovića koji je, na neki način, muzički Tito, i koji je shvatio da takva Jugoslavija traži taj paket liberalizma koji će se kroz rokenrol pojaviti.

Novinar Aleksandar Gajić, autor knjiga Zvuk i zajednica i Korporativna nostalgija, tvrdi da Dugmići uspeh duguju činjenici da su iz BiH (naime, sarajevska politička nomenklatura koja je kontrolisala estradu, podržavala je svakoga ko je imao iole talenta), kao i činjenici da su, kako Gajić kaže, imali jako zaleđe komunističke partije.

Vladika Jovan Ćulibrk, inače veliki poznavalac rokenrola, izričit je kada su Dugmići u pitanju: Bijelo dugme je u SFRJ bilo apsolutno državni projekat. Oni su bili ti koji su širili jugoslovenski nacionalizam sarajevskog tipa.

Iako Vladikine reči nekome mogu da zvuče kao nekakva „teorija zavere“, činjenica je da je CK SKJ preko muzike želela da se dodvori omladini. U tim godinama je došlo i do podmlađivanja partije i struktura vlasti. U te strukture sada ulaze ljudi koji su maltene vršnjaci tih rokera, pa oni pokušavaju da prilagode institucionalnu kulturu mlađoj generaciji. Međutim, kada su bendove 60-ih, koji su, kao što je već rečeno, više ličili na neku vrstu zabavne muzike, zamenili ljubljanski Buldožer i Pankrti, riječki Paraf, beogradski novotalasni trio (i mnogi drugi), čini se da je vrhuška postala svesna potencijalne opasnosti rokenrola, pa je dat vetar u leđa Bregi i njegovim „čupavcima“.

U vezi sa ovim, lider Partibrejkersa, Zoran Kostić Cane, tvrdi:

Mislim da je propadajućem sistemu u bivšoj Jugoslaviji bilo potrebno da pokaže privid neke normalnosti. Da mladi mogu da farbaju kosu i idu u nekoj „apa-drapa“ garderobi i onda, eto te slobode. Angažovane grupe, kao što su to bile Buldožer i Pop-mašina, već su stvorile kritičnu masu mladih ljudi s kojima nije moglo da se manipuliše. I onda su puštene te grupe ala Bijelo dugme da obesmisle čitavu stvar, kao, baš smo mladi i ludi.

Po svoj prilici, Bijelo dugme (i slični bendovi, kao što su npr. Crvena jabuka, Plavi orkestar, Galija i dr) podržano je od strane države kako bi se rokenrol „razvodnio“, omladina pacifikovala i kako bi se obuzdao mladalački bunt. Ova muzika je, na neki način, postala spona između državnih struktura i omladine, za razliku od većine drugih država, gde su vrhuška i rokenrol na potpuno suprotstavljenim stranama.

Ovoj teoriji u prilog idu i reči muzičara i dramaturga, Milana Delčića Delče: Umro je Tito, bilo je jasno da će se dogoditi nešto strašno. Stoga su oni (ljudi na vlasti, prim. aut) politički morali da guraju nešto što je nadnacionalno; jedino što je nadnacionalno i nenacionalno je bio rokenrol. I, zaista, s jedne strane, rok 80-ih može da se posmatra i ko nekakva sprava za veštačko disanje koja je trebalo da održi u životu organizam koji je bio u fazi kompletnog raspadanja. A ako se uzme u obzir da je tzv. „ideologiju jugoslovenstva“ Bijelo dugme počelo da propagira baš 80-ih godina, teorije Caneta i Delče (koji su i sami bili rokeri) i te kako imaju smisla.

Postoje, međutim, još neke okolnosti koje su imale udela u enormnom uspehu benda. Naime, upravo u godinama kada ovaj bend doseže najveću popularnost, baš u vreme kada je Broz završavao prvu fazu industrijalizacije, u SFRJ stasava generacija onih koji su rođeni u gradu, ali čiji su roditelji došli sa sela. Mladi ljudi koji su živeli u soliterima letnje raspuste provodili su kod bake na selu, dakle, jednom nogom su gazili urbanim asfaltom, a drugom nogom su bili u kaljuzi, te im je zbog toga odgovarao hibrid rokenrola i folka, jer su i sami bili neka vrsta „hibrida“ – donekle urbanizovani, ali sa seljačkim korenom koji je još uvek imao uticaj i na mentalni sklop i na muzički ukus.

LOPOV I PORNIĆAR

Imao sam ovog leta priliku da prisustvujem koncertu Dugmeta na beogradskom Bir-festu. Kažem – imao sam priliku…ali je nisam iskoristio! Otišao sam na Bir-fest dan nakon njihovog nastupa. Niti sam imao želju da ih čujem uživo, niti bih imao živaca da se gužvam u onoj kaljuzi s armijom njihovih fanova. Što se mene tiče, ovaj bend predstavlja težak oblika šunda. Heh, šta ću, izgleda da sa ovim svojim „elitističkim“ stavom pripadam jednoj od kategorija koje je naveo Miša Đurković, kada je govorio o onima koji negiraju kvalitet Dugmićima. Naime, Miša u jednom tekstu tvrdi da razni urbani kritičari, ljubomorne kolege, polupismeni intelektualci ovom bendu kače etiketu pastirskog roka (kada je sama etiketa u pitanju, otišao bih korak dalje, pa bih muziku Dugmeta nazvao – čobanskim, ili čak – seljačkim rokom). I premda pomenuti autor spada u moje omiljene analitičare, sa kojima delim mnoge stavove, kada su Dugmići u pitanju stojimo na potpuno suprotstavljenim stranama. Pred kraj svog teksta, objavljenog u knjizi Slika, zvuk i moć, Miša čak priznaje: Istorija razvoja Dugmeta jeste istorija „kopiranja“ imidža, ponašanja, muzičkih formi, fraza, ponekad i celih pesama, ali nastavlja da brani svoj voljeni bend: Ali samo je Bregović mogao to da spoji na takav način da krađa postane legitimna umetnička tehnika.

Auuu… Va da fak?!

Svakako da Dugmići nisu jedini ubacivali etno motive u svoje pesme. To su, na mnogo spretniji način, radili momci iz Ju grupe, kao i Točak sa svojim Smakom, ali, pesme ovih dveju grupa, niti su kič – kao što su Dugmetove, niti se dodvoravaju ukusu najširih narodnih masa. I JU grupa i Smak su do kraja rokenrol, čak i kada koketiraju sa etno motivima.

Postoje bendovi koji i danas mešaju rokenrol sa srpskim etnom, ali, ni jedan od njih ne zvuči toliko seljački kao Dugme. Mnogi od njih našli su se na kompilaciji Iznad istoka i Zapada (u pitanju je kompilacija srpskih bendova koji su obradili stihove Vladike Nikolaja Velimirovića). Kao posebno uspešan bend, koji meša ambijentalnu, elektronsku i rok muziku sa tradicionalnim srpskim etnom, naveo bih Biber, koji predvodi Rastko Aksentijević (sin čuvenog Pavla Aksentijevića), a zanimljiv je i Despot u kome peva čuveni Aca Seltik (bend je mešavina hevi metala, hard roka i etna). Tu je, naravno, i nezaobilazni Vizant iz Nikšića, koji proizvodi gotik metal sa uplivima vizantijskog pojanja, ali i mnogi drugi.

Ono što Bijelom dugmetu i njihovom vođi takođe može da se zameri jeste plagiatorstvo, kome su i te kako skloni. Prilikom jedne prepirke između Gorana Bregovića i Emira Kusturice, koju su mediji ispratili, reditelj je, ljut zbog toga što mu je ovaj podmetnuo tuđu pesmu kao svoju, rekao da bi Bregović, da nije te muzike, mogao da bude samo porno glumac. Do sukoba dvojice Sarajlija došlo je oko 2000. g, dok je, sada davne 1986. godine Dušan Vesić, jedan od najpriznatijih novinara rokenrola u SFRJ, napisao knjigu o Bijelom dugmetu – Lopuže koje nisu uhvatili. I koliko god je Vesić želeo da ispadne duhovit, mnogo je smešnija činjenica da je naziv njegove knjige i te kako istinit.

Najzad, kada su tekstovi u pitanju, upravo je kod Dugmeta prisutan krajnji neukus, ali je, isto tako činjenica i da je taj neukus privukao najšire narodne mase. Bregović je vešto podišao čaršijskom mentalitetu poluurbanizovanog stanovništva sa narodnjačkim motivima i doskočicama koje su mu bliske (hop-cup, poskočiću, motivi švalerisanja, bančenja, ljubomorisanja, inata itd). Navešću samo nekoliko stihova koje sam zapamtio posle prvog slušanja: DOĐI MI DOVEČE - NE BUDI GOVEČE; AKO IMA BOGA U PAKLU GOREĆEŠ; OVO JE STOPUT GORE NEGO U NIŠU -  KADA SAM U VOJSCI FASOV'O TRIŠU; KO LI MI TE LjUBIO - GROM GA UBIO itd.

JAKOVLjEVIĆU, PA TI SI NEKI VEĆI IZDAJNIK

Pomenuti nastup na ovogodišnjem Bir-festu nije, ipak, izazvao toliko interesovanje kao kada su „čupavci“ 2005. godine ponovo zasvirali svoje hitove. Goran Bregović okupio je bend i pozvao svu trojicu pevača. Odsvirana su samo tri koncerta ali je oko čitave priče vladala nezapamćena euforija. U Sarajevu je koncert posetilo oko 60 hiljada ljudi, u Zagrebu oko 70, dok je u Beogradu bilo neverovatnih 250 hiljada ljudi. Zanimljivo je da je koncerte u Sarajevu i Zagrebu otvorio Alen Islamović, dok je beogradski koncert otvorio Mladen Vojičić. Slučajnost?

Ono što javnost ne zna, u vezi sa ovom mini turnejom, jeste njena pozadina. Na pitanje novinara emisije Balkan info: Zašto je došlo do obnove saradnje sa Bregovićem, Tifa je ovako odgovorio: Postojala je inicijativa od strane nekih sponzora da se Dugme ponovo okupi i Goran je dobio zaista „nemoralnu“ ponudu, kakvu nije mogao da odbije. Bilo je tu puno para…

Još na prvoj konferenciji za štampu, održanoj u Sarajevu povodom najavljene turneje i „vaskrsnuća“ Bijelog dugmeta, u prisustvu glavnih aktera priče, novinarima se obratio i Faud Strik, generalni direktor Koka-kola HBB BH d. o. o, objasnivši da je okupljanje benda deo Koka-koline globalne muzičke strategije SAUNDVEJV, koji se organizuje i u drugim zemljama.

Saundvejv predstavlja marketinški projekat Koka-kole u vidu panevropskog organizovanja muzičkih festivala. Te 2005. godine, u okviru Saundvejva, u državama koje se prostiru od Atlantskog okeana do Bosfora i Dardanelija, nastupali su Oejzis, Kjur, Garbidž, Nik Kejv, Ofspring i druge zvezde MTV-ja, dok je za eks-jugoslovenski prostor odabrano Bijelo dugme.

Više je razloga zašto su se marketinški stručnjaci odlučili za ovaj sastav. Kada se Bijelo dugme uporedi sa bendovima koje sam naveo, može se zaključiti da megakorporacije imaju posebnu strategiju za post-jugoslovensko tržište, koje je umnogome drugačije od svih istočnoevropskih, postkomunističkih zemalja, a opet, nije u potpunosti „pozapadnjačeno“. Razlika je, naravno, i u tome što publika na ovim prostorima nema novca da isprati koncerte najpopularnijih svetskih sastava koji špartaju po festivalima. Da bi se udovoljilo ovom tržištu i da bi se ono, pre svega, objedinilo – što je moguće samo ako se ide na tzv. jugonostalgiju – izabrano je Bijelo dugme, koje se tu sjajno uklopilo. I koliko god su se članovi benda 2005. godine kleli da je u pitanju „ljubav prema muzici“, sada ih čak nije ni sramota da kažu da su se okupili zbog velike količine novca koji je bio u opticaju.

…

Simpomatično je kako je Bregovićev instinkt uvek znao „kom se carstvu privoleti“ i kako je uvek birao pobedničku stranu, sve pod maskom buntovnika, rokera (rana faza benda), antiglobaliste (solo karijera i etno zvuk). Kada je bio „roker“, za rad je imao blagoslov tadašnje komunističke vrhuške, kojoj je bio potreban imidž moderne evropske države. U godinama posle Broza, kada je država počela da se raspada, a naš rokenrol napokon postao nešto ozbiljno, sa provokativnim i angažovanim tekstovima koji teraju na razmišljanje, Dugme sve više zastupa ideju jugoslovenstva – i na taj način nedvosmisleno daje podršku ondašnjoj vrhušci. S druge strane, tematika pesama postaje sve više nalik na pesme Cece, Lukasa, Dragane Mirković i sličnih autora, sve sa ciljem da se šire narodne mase prepuste jeftinoj zabavi i da se razvodni ideja buntovništva koja je krenula sa novim talasom.

Turneja 2005. godine može da se posmatra i sa drugog aspekta. Koliko god novca da je Brega zaradio, on i njegovi „čupavci“ postali su korporacijski klovnovi koji, sviranjem na manifestacijama koje ove organizuju, učestvuju i u propagiranju ideologije tih korporacija. Ne treba zaboraviti da Koka – kola koristi Saundvej festival da promoviše, koliko svoje interese, toliko i globalno građansko društvo, evropske integracije, regionalne korporacijske interese itd. (setimo se samo Egzit festivala i političkih zloupotreba, od ideje da festival počne minutom ćutanja žrtvama Srebrenice, do baljezgarija o manjinskim i, naravno, pravima LGBT zajednice; čak je, na zalasku vlasti tadašnjeg DS-a, jedne godine na tvrđavi bio okačen veliki transparent sa natpisom: „Dobrodošli u Novi Sad – glavni grad Vojvodine“).

A kad je Bregović u pitanju, profesor i doktor političkih nauka, Nenad Kecmanović, ima sjajnu konstataciju: Bregović je mnogo više manipulisao političkom situacijom, nego obrnuto.

Sve zarad lične koristi i finansijske dobiti…bez obzira na to kakvo se smeće uvaljuje narodu. Narodu koji ga obožava, u svim zemljama eks-ju prostora.

Bogdan Bogdanović, novembar, 2021.