Bolje mrtav nego debeo

Evrovizija, taj šareni i šljašteći cirkus, zapravo je lakmus papir za sve predrasude, sredstvo za opipavanje najudaljenijih granica ljudske tolerancije. Različiti smo. Trebalo bi jednom da se na to naviknemo.

Uglavnom su netipični kandidati (devojka u invalidskim kolicima, grupa ljudi s posebnim potrebama, bake, transvestiti, muškarac u haljini koji izigrava ženu s bradom), koje tapšu po ramenu uz divljenje njihovoj hrabrosti, iskrenosti i autentičnosti.
Prekomerna telesna težina ostala je poslednji zabran političke nekorektnosti;  i dan-danas prokažena, najstrašnija sablazan. Možeš dubiti na silikonskim sisama, imati pirsing u oku, treću nogu na leđima - to je sve u redu sa stanovišta ljudskog morfološkog diverziteta. Samo je nedopustivo, užasavajuće, sramotno - nositi naslage sala.

Svako ko je proživeo makar deo života u XXL garderobi zna da su debeli ljudi oduvek bili predmet podsmeha, sprdnje i poniženja. Deca u tome umeju da budu veoma surova, ali ona, bar za početak, samo zapažaju različitosti. Zloba, primitivizam i uskogrudost odraslih će tim različitostima pripisati neko značenje. Od odraslih vide kako da upru prstom, ponize, povrede.

Debeli ljudi kvalifikuju se kao ružni, oblaporni, slabi, beskarakterni, neozbiljni, meki, nedosledni, bolesni, često kao nedovoljno inteligentni, smešni, trapavi, nekorisni - kao škart. Jedina njihova šansa jeste da postanu  zabavljači - obično na svoj račun; obično više nego što bi želeli i nego što im je prijatno. Potrebno im je mnogo više kvaliteta i upornosti da bi ih neko uzeo za ozbiljno. Debeljuca ne može tek da bude slatkoglasna; mora da bude jebeno vanserijski pevač da bi uopšte obratili pažnju na njeno pevanje! Može to da bude najdivniji, najtalentovaniji, najpametniji, najkreativniji egzemplar homo sapiensa, opet će se prvo primetiti i obavezno na tapet staviti broj njenih kilograma. Može biti šarmatna, graciozna i lepooka, ali ... Ali zašto ne smrša? Zašto nam gadi pogled salištem?
Niko se ne usteže da prokomentariše osobu s viškom kilograma - i to su najčešće najokrutnije, najmalicioznije reči koje možete čuti ili pročitati, to su milion puta već prežvakani i ispljunuti štosovi iz paleolita i srećna onanija nad sopstvenim smislom za humor. Debeli su kao u bajkama: princeza sa zvezdom na čelu vezana u lance da je obligatorno pljune svaki mimoprolazeći. Ako ih, ne daj bože, neko i podseti na elementarnu pristojnost, kritizeri će se pozvati na ovog puta politički korektni biser iz moderne školjke: "Mi zapravo brinemo za njegovo zdravlje."

Briga za zdravlje?! Mentalno zdravlje je takođe zdravlje, ili mislite da višak kilograma štiti od udaraca? Kako neizazvana i uporna sprdnja i ponižavanje može da utiče na čoveka - jer i debeli su ljudi! Ili mislite da alave skotine ne zaslužuju mentalno zdravlje? Niste za to da se debeljuce pojavljuju na javnim skupovima i u popularnim emisijama jer promovišu nezdrav način života? Jeste li im gledali u karton? Mnoge debeljuce su besprekornog zdravlja i izvrsni sportisti. Uostalom, na televizijama na kojima se može gledati apsolutno sve, od Zmaja od Šipova do Džerija Springera, od izbora za malu Mis do "Zvezda Granda", govoriti o nekakvom zalaganju za zdravlje je bespredmetno licemerje.

Šta bi ljudi s viškom kilograma trebalo da rade? Da se zamandale iza devet brava dok ne postanu oku prijatni? Ili, možda, da nastave da izigravaju postiđene slonove na koje svaki zec diže kurac?
Poremećaj ishrane je smrtno ozbiljna stvar sa brojnim uzocima, a jedan od njih jeste i potreba da se izbegne konstantno, degutantno javno poniženje kome se rutinski izvrgavaju debeli ljudi. Zbog toga, žrtve se nekad ponašaju potpuno nekonstruktivno - u nemoći proždiru tone đubreta, ili se izgladnjuju, ili se onesvešćuju u teretani, ili se kljukaju kojekakvim proteinskim praškovima sumnjivog porekla. Učiniće sve da izbegnu javno verbalno kamenovanje.

Bolje biti mrtav nego debeo.
Naravno, ove bukagije telesne privlačnosti teže su ženama nego muškarcima; u falocentričnom svetu obaveza žene jeste da ispunjava standarde seksualne privlačnosti (i zato Končita Vurst ne bi uspela kao žena sa hirzutizmom, ali može kao muškarac u haljini).

Globalni problem gojaznosti i poremećaja ishrane umanjio bi se kad bi debljina prestala da bude blasfemična. Debeli su još mnogo toga, osim što su debeli; i nisu tu da bi zadovoljili bilo čije estetske kriterijume ili izigravali boksersku vreću za nevaspitane imbecile.

Poenta je, naime, u ovome - jednostavnom mudrošću Samante, treš muze:
Kome se ne sviđa, neka ne gleda.

Iva Radović