Dobro jutro dnevniče

Dobro jutro dnevniče.

Pa gde si ti kućo stara? Toliko godina je prošlo, a da te se nisam setila! Ne zameri! Imaš li malo vremena? Kažeš da si tu uvek za mene… hvala ti, lepo je to znati, savesti moja.

Neću te puno opterećivati. Znaš, toliko je promena i procesa i transformacija moga bića bilo, da ne bih znala o čemu bih pre pisala. Ali, delila sam sve svoje doživljaje po crtežima, slikama, pesmama, pričama, kratkim beleškama, a vidiš, ono što me zbunjuje najviše je, nekako, ostalo u drugim ljudima. I nije mi krivo, iako svako ljudsko biće na drugačiji način tumači moja izražavanja. Možda nekada shvate da je sve to, u stvari, njihov doživljaj. Neko bi rekao da je to gubljenje vremena, to čeprkanje po tuđim dušama. Šta ti misliš, da li je, stvarno, uzaludno za jednog umetnika da sadi to seme u drugima sa ili bez njihove volje?

Aha, kažeš da nije, da je sve to samo po sebi jedino pravo ljudsko bogatstvo, cvetanje duša zalivane suzama. Nije čovek Bog i nikada neće biti, kažeš mi i podcenjuješ me takvim mislima, da znaš… Dobro, biću strpljiva da mi dovršiš misao. Izvini, mnogo sam njanjava, pa ćeš i ti da me lako povrediš. Vidi ga, pa nemoj ti meni sada da se izvinjavaš, tu smo da mi pomogneš i ja ti verujem. Kažeš mi da ti ne verujem? Hahaha! Kome ću ako ne tebi? Pričaj!

Mani se razmišljanja, stvaraj! Ne obraćaj pažnju ni na čije mišljenje. Svi imaju seme ljubavi. Nekima procveta i stalno cveta, nekima nikada ne nikne. Umetnost je ta koja budi lepotu, daje radost, osvešćuje, budi. I šta ja više da ti pričam, sve znaš, sav smisao je u nama, svi odgovori i odgovornosti, jednostavno je…e, aj me pusti sada, lepo mi je bilo svih ovih godina bez tvojih pitanja i tog kruga u kome se vrtiš, a, opet, jasno mi je da to dete u tebi sve to traži. Hajde, dođi da te zagrlim, volim ja tebe najviše na svetu! I zaboravi me, dođi ponekad samo da mi se javiš. Ne trebam ja tebi više, tvoja bašta cveta i miriše nadaleko. Ljubim te, malena moja!