Eto zašto

Ja pišem o nečemu što većina ljudi uopšte ne razume. Možda ne može, a možda i neće. Mali broj, koji donekle shvata ovu retku, ali polako sve popularniju filozofiju, nije još spreman za promene. Ponekad me obuzme osećaj da pucam u prazno, gubim vreme, lajem na zvezde.

Zapitam se zašto se ja uopšte trudim da poboljšam nečiji život, da nekog nepoznatog spasem bede i jada. Zašto trošim vreme i energiju, pokušavajući da objasnim onima koji su na muci da to tako ne mora biti? Pitam se, zar mi ne bi bilo lakše da mislim samo na sebe i uživam u životu, koji sam uspela da stvorim koristeći svoje sive ćelije? Pitam se i zašto imam toliku potrebu da podelim svoja iskustva, znanje, svoje male tajne uspeha, putokaze do spokojnog života? Zašto ne mogu jednostavno da uživam u životu? Da se bavim sobom, i da me tako baš briga kako je ostatku sveta?

Zašto ne odustanem od namere da ljudima pomognem, da ih ohrabrim, motivišem, ulijem im nadu? Zašto uporno pišem, kad me retki shvataju, a još ređi vide moju dobru nameru, moju svrhu, želju, čak žrtvu? Zašto ne mogu da prestanem da ih ubeđujem kako su u stanju da eliminišu sve što ih muči, da ono loše zamene dobrim, ono destruktivno konstruktivnim? Zašto me ne obori činjenica da me poneki toliko ne razumeju, da verovatno misle da sam luda ili na drogama, ili ko zna šta? Zašto me ne odvrate komentari kako je meni lako da filozofiram, kad mi je dobro u životu? Uostalom, zašto se niko ne zapita kako sam došla do toga da mi je dobro, da sam srećna, da sam uspešna?

Ja nisam ništa posebno. Roditelji su mi obični, prosečni ljudi, bez moći, novaca ili velikog uticaja. Takvi su mi i prijatelji. Niko mi nije pomogao, niko me nije progurao, besplatno reklamirao. Retko ko me je u početku i podržavao. Ali, nije u tome stvar. Ja sam pronašla retke tajne. Znanja i mudrosti koje malo ko i traži. Sve u čemu danas uživam, privukla sam sebi sama, verujući nepokolebljivo upravo u priču koju sad konstantno vama poklanjam, kroz pisanu reč.

Nema više sumnje. Moć uma, moć misli, zakon privlačnosti (teorija da čovekova misao kroz veru privlači ljude i okolnosti slične ili iste energije), dokazani su zvaničnim naučnim metodama. Ono o čemu mistici, filozofi i mesije tupe decenijama, vekovima, milenijumima, sad je konačno dokazano. Često, kada čitam knjige na istu temu, koje je neko pisao krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, pomislim kako je tek njima bilo teško. Njihove teorije bile su samo to – teorije. Oni nisu imali mnoštvo javno objavljenih dokaza da ih podrže. Nedavno sam baš čitala jednu takvu, napisanu 1909-te godine. Sad je 2015-ta. Vremena su moderna. Tehnologija je uznapredovala. Svet je postao globalno selo. Internet širi ideje brzinom svetlosti. A ipak, ja nailazim na potpuno isti problem kao i mnogi pre mene – skepticizam do fanatizma.

Mislim da bih bolje prošla da pišem o vanzemaljcima. U njih veruje više ljudi. Razmislite samo o tome, više ljudi veruje da postoje vanzemaljci, duhovi, vile, drakule, karakondžule, vampiri, veštice, magovi i kletve, nego da je njihov um moćan, da je njihova misao zakon, da sami stvaraju svoje okolnosti, da su u mogućnosti da promene sve, samo ako nauče kako. Samo, volela bih da mi neko pokaže tako jasne dokaze za postojanje prethodno pomenutih pojava, kao što postoje jasni dokazi za postojanje veze između misli i manifestacije, uzroka i posledice, verovanja i življenja. Samo na You tube-u ih ima gomila.

I sada, da vam odgovorim na ona silna “zašto” pitanja. Čovek, kada uspe da sam sebe transformiše, sam sebe zaleči, da sam sebe učini srećnim, čovek koji stekne nadljudsku snagu, upornost i izdržljivost, čovek koji unutar sebe konačno pronađe tu neku višu silu, čovek koji otvori um i dušu dovoljno da u njega uđe ljubav, razumevanje, samilost, a samim tim i velike količine mudrosti, taj čovek nikada neće biti u stanju da takav poklon od života zadrži samo za sebe. Uvek će mu biti žao da gleda druge kako se muče. Neće izdržati, a da makar ne pokuša da im pomogne. Eto zašto.

 Bojan Čupić