Hleba i igara

Sećate li se još uvek termina „žiralno“?

U smutnim vremenima, normalne transkacije za normalan svet postaju retkost, sve se odvija u zoni sumraka, plaćanja isključivo na ruke, keš postaje osnova ekonomije. A firme koje i dalje moraju da posluju preko žiro računa uvode taj novi termin žiralno, što u prevodu znači državni šverc deviza. Šticung je sinonim za isto. Mnogi današnji tajkuni, pardon bizmismeni, sa opranim biografijama koji izdaju knjige, to postade neka moda, svako ko ume da se potpiše izdaje memoare, ili bar angažuje svoje ghost writer-e, e svi oni startovaše šticungom. Kao podaci za žiralni (šticovani) kurs korišćene su vrednosti iz menjačnica Interplast trade banke. Seća li se iko od vas te banke?

Lekovi skuplji 89 odsto. I to je nova vrsta lapota. Uz smrzavanje, lošu ishranu, mortalitet kao demografska kategorija postaje sve izraženiji.

Više od dve januarske plate potrebne za pokrivanje troškova ishrane.

Formalno imamo više od te dve plate, muževljevu, moju i babinu penziju. Realno, samo penziju. Muž svoju platu  ne donosi kući, ondosno samo neke mrvice nakon namirenja svih „crta“ po beogradskim kafanama. Moja je zaradjena samo na papiru, u stvarnom životu kada je i dobijem, uplatom na tekući račun, za to je nemoguće kupiti više od 10 DM.

Znači jedini izvor prihoda je bakina penzija. Vratili smo se svi kod nje. Nema se novaca za podstanarski stan. U dvosobnom stanu nas petoro. To i nije tako loše obzirom da nas greju kao na sveću. Bar se guramo i tako grejemo. 

I sveće su sve češće u funkciji. Restrikcije struje su uobičajena stvar. Grad je podeljen u zone i svakog dana u različito vreme sedimo u mraku. 1. zona ujutru, 2. popodne. 3. zona kao i 3. smena, noću. Zimsko je doba i rano se smrkava.

Najteže je pregurati popodne. Deca došla iz obdaništa i vrtića, ja sa posla, i treba u hladnom stanu, bez svetla, provesti dugo zimsko popodne. Do večeri, kad ne znaš šta da im daš za večeru i kako da im, teškom mukom nabavljeno mleko, ugreješ.

Kao i uvek, u danima kad se vlast bogati na račun naroda, o kojem tobože vodi računa, bacaju nam se mrvice. Svi muzeji su besplatni, većina pozorišta takodje.

Hleba i igara.

Hleb nabavljamo stojeći u dugačkim kolonama u rano jutro, sve cupkajući i smrzavajući se, u muzejima skoro nikog. A tamo je bilo struje i grejanja uvek. I tako te godine, obidjoh sa decom sve beogradske muzeje. To nam je bio nedeljni ritual. Pečemo kokice u vreme kad imamo struje, negde sam našla i kupila džak kukuruza kokičara, spremamo se na višečasovno pešačenje (tih godina gradski prevoz je bio mislena imenica), i polazimo u avanturu. Baka bi im tokom nedelje pričala ili čitala iz Prosvetine enciklopedije sve što bi našla o aktuelnoj postavci muzeja koji bi nam te nedelje bio na redu. Ja bih im u samom muzeju objašnjavala na njima razumljiv način reči kustosa, u svim muzejima su nas sa radošću i čudjenjem dočekivali, žena sa dvoje male dece koja pešači od Novog Beograd do Banjice, da bi videli Muzej banjičkog logora, ili do Topčiderske zvezde u muzej afričke umetnosti. Jedini koji nismo obišli je muzej avijacije (aerodrom je ipak bio suviše daleko za pešačku turu).

I danas kad god udjem u neki muzej lice mi ozari osmeh. Setim se te 1993. godine koje nema u našim životima. Izbrisali su je, kao gumicom.

P.S. U muzej vazduhoplovstva nisam ikad otišla. NI kasnije, kad sam radila na aerodromu, i kad sam morala, uvek sam vešto izbegla odlazak u tu zgradu. Poštovala sam neka svoja lična sećanja. Ako nisam mogla tada, s decom, neću ni sada, sa vozačem i protokolom.