Izvini!

Izreka kaže da ,,lepa reč i gvozdena vrata otvara”. Posebno ako smo nešto skrivili i nekog uvredili, povredili, namerno ili slučajno. Reč ,,izvini” je ta lepa reč od 24 karata koja, ako je iskrena, ima gotovo čarobnu moć.

Otvara gvozdena vrata, čak i lako, mada ima onih koji kao da više vole zatvorena vrata, jer izvinjenje vide kao poniženje i izraz slabosti. Naprotiv, onaj ko se izvinjava, dokazuje svoju veličinu, zrelost, pamet i humanost. Dokazuje da je čovek. Ljudski je grešiti – errare humanum est – ali, veličanstveno je opraštati. Zato, izvinite se, tražite oproštaj. Kažite mea culpa!

Jer, izvinjenje i oproštaj su dve strane jednog emocionalnog novčića. Kao što reče Elton Džon, u onoj staroj pesmi, izgleda da je reći izvini, najteža stvar.

U čuvenom srceparajućem klasiku s početka sedamdesetih, u Ljubavnoj priči, Rajan O’Nil, pri kraju filma, kroz suze šapuće umirućoj Ali MekGrou: ,,Ljubav znači to, da nikad nemaš razloga da kažeš: izvini.”

Koincidentalno, par godina kasnije, u jednom drugom filmu, Što te tata pušta samu, Barbra Strajsend izgovara ovu istu rečenicu, ovom istom glumcu. Međutim, ovog puta, on je imao odgovor: ,,Nikad nisam čuo gluplju stvar!” Jer, u stvarnom životu, mi jedni drugima nanosimo bol, povređujemo jedni druge, razočaramo se, osetimo se nesigurnima, i potrebno nam je da nas taj neko naš razuveri, da odagna mrak iz naših misli i pročisti vazduh, pa da dišemo punim plućima, kao pre.

Da bismo nekome oprostili, potrebno je da druga strana zbilja shvati svoj postupak ili svoje reči. Formalno izgovoreno ”izvini”, nije dovoljno. Ali, kako da se izvinimo? Izvinjenje je jedna veština, gotovo umetnost. Koliko mi znamo o tome, i da li nas je neko učio kako da se izvinimo? Jeste, mama nam je govorila: ,,Kako se kaže? Kaži hvala, kaži dobar dan, kaži izvini…” Ali, nije to to. Ponekad, pogrešno izvinjenje je samo još jedna uvreda. Često čujemo ovakvo izvinjenje, čak deluje elegantno: ,,Izvini ako sam te uvredio”. Šta to znači, ako? Znači, ja ne mislim, a ako ti misliš (to je tvoja stvar), ali, eto, nek’ ti bude… Ili, izvinjavam se što si glup, pa ne shvataš šta ti se govori i vređaš se bezveze.

Izvinjenje mora da bude iskreno i jasno: priznaj, pokaj se, pokaži da si shvatio grešku, izrazi žaljenje, daj obećanje. Ako može, od srca i sa malo više detalja. Dakle, lepo kažite, i to jasno, šta ste zgrešili. Da se zna o čemu govorite, i to specifično. Ako ste zaboravili neki važan datum ili sastanak, nemojte uopšteno da se izvinjavate zbog rasejanosti, obaveza, umora i svega što vas pritiska i čini zaboravnim. Ne! Reč je o toj određenoj situaciji, i usredsredite se na to. Ne trošite previše vremena, ma – ne trošite uopšte nimalo vremena – braneći sebe i pravdajući se. Jer, u činu izvinjenja, niste vi glavni, radi se o toj drugoj osobi.

Dešava se da shvatimo da smo pogrešili, i da je najbolje da molimo za oproštaj. A onda, često upadnemo u grešku. Počne kalkulacija i taktiziranje – biranje najpogodnijeg momenta za izvinjenje. Koji je to najbolji momenat? Upravo onaj u kom ste shvatili svoju grešku. Nema odlaganja! Iako to nije ni lako, ni ugodno, najbolje je odmah. Jer, odlaganje neće ništa olakšati. Nista neće pasti u zaborav, niti će se rešiti samo od sebe. Bilo da je reč o međuljudskim ili međunarodnim gafovima, ništa se ne zaboravlja, ništa ne isparava, niti bledi. Nerazrešeni čvorovi stoje, u vidu knedle u grlu ili kamena u stomaku, i čekaju fine prste da razmrse, ili Damoklov mač da preseče taj vražji čvor.

Posle izvinjenja, osećaćete se bolje. Jer, čin izvinjenja je čin iskrenosti, samosvesti, čin ljudskosti, pa i hrabrosti. Osećaćete se slobodnim. Što nas sada samo podseća da je pomenuta devojka, koju je igrala Ali MekGrou, u filmu suviše mlada umrla, da bi shvatila da ljubav znači biti uvek spreman da kažeš: izvini…

Žene su sklonije izvinjavanju od muškaraca. Nekad čak preteruju i izvinjavaju se za besmislene sitnice. Preterano izvinjavanje je kontraproduktivno. Setimo se Čehovljeve pripovetke Činovnikova smrt.

Neki ljudi su namćori i samoživi do te mere, da jednostavno ne shvataju toksičnost svojih reči i postupaka. Johanes Brams je bio poznat po tome što je napuštajući društvo, imao običaj da kaže: ,,Ako ima nekoga koga nisam uvredio, ja mu se izvinjavam.”

Naravno, bilo bi nemoguće govoriti o izvinjenju, a ne pomenuti čuvenu scenu iz filma Riba zvana Vanda. Lejdiz end džentlmen, Džon Klis:

Vera Vujičić