Kad nestane snova

Šta se dešava kada neko toliko uđe u podsvest, da tu ostaje i tokom snova? Sanjaš, a sanjaš o toj osobi. Sanjaš, i sanjaš u obličju te osobe. Sanjaš, i sanjaš kako iščezava. Više je ne sanjaš.

Više ne sanjaš u obličju, više ne sanjaš uopšte. Sada sanjaš mrak, i on te obavija. Realnost je prevelika za tvoja nejaka pleća i sve te boli. Počeci su teški, a mukotrpan rad i napor su nešto nezamislivo od čega odustaješ na samom početku. Opet sanjaš i ovog puta sanjaš sivilo i tminu. I opet se budiš džangrizav i slomljen, namršten i tmuran, iako napolju sija Sunce. Ono ti smeta. Sve ti smeta, vičeš i svađaš se. Lomiš se i padaš. Sve te vređa i svi su protiv tebe. Pokušavaš da uobličiš svoje stanje u jednu rečenicu, ali ne ide. Ležeš, odmahujući glavom. Pokušavaš da odagnaš loše snove ovoga puta, pokušavajući da razmišljaš o lepom, i nadaš se svetlijim snovima, nadaš se da se sutra budiš radostan i veseo, i da imaš onaj entuzijazam koji je nestao negde. Ni sam ne znaš gde. Trenutno ti je stran, kao da ga nikad nisi ni imao.

,,Izgubljen u prevodu“. Ležeš, i sada si duboko, u srži svog rasula, kopaš u rem fazi po njemu, čak i tada ti mozak radi, i bori se da nađe preostale mrvice volje, jer želi da opet sanja šareno. Ovo mu se više ne dopada, i sam mozak ti daje znak da ne želi više sivilo ni u snovima, ni na javi. Želi da se smeje, želi da se ti smeješ, želi da uživaš, raduješ se, voliš, grliš, želiš, napreduješ, budeš srećan.

Otvaraš oči u šoku. Shvataš da si i dalje u svemu što nisi hteo. Ne znaš kako si se našao u tome. U gomili problema koji nisu ni tvoji, koji te guše i gnjave. Šunjaju se iza ćoška, i vrebaju kada da napadnu. Moraš da ih sanjaš, i moraš da razmišljaš o njima, a do juče nisi znao ni da postoje. Do juče ti je čitav takav svet bio stran, a sada te mori. Gledaš ga u oči i nije ti jasno. Pokušavaš da nađeš logično objašnjenje i konekciju među stvarima, događajima i likovima, ali ne ide. Sve je zbrkano i umešano i umuljano, da više ne može biti. Pita ni od čega, ili od svačega, pa čak i previše sastojaka. Pa opet snovi i prerađivanje informacija, gubljenje ,,u magli i memli“, što bi rekao jedan naš cenjeni pesnik. Osećaš te reči sada na svojoj koži. Koliko kod ubeđuješ sebe da te to ne dotiče, shvataš da kreće da te napada.

Tuđ život, tuđa htenja, tuđi problemi, tuđe pobude i posledice. Sada su tu i nije više igra, nije više svejedno, svaka reč se meri i odmerava, svaki pogled krije poruku. Misli se prećutkuju, i govori se bezazleno. Pravi se opuštena i lagana atmosfera. Paraživot se pravi, u strahu od suočavanja sa realnošću. I tada prestaješ da se nadaš, prestaješ da plačeš, prestaješ da se smeješ. Mozgu šalješ povratnu informaciju. Izvinjavaš mu se, ali situacija ne dozvoljava da se smejemo. A da plačemo više nismo sposobni. Oguglali od besa, bola, htenja, raspojasavanja, prežderavanja životom, od svega toga, pretrpanih usta, idemo kroz život. Ne razmišljajući o posledicama, samo koristiš mozak za nove potrebe. I tada se gasiš kao osoba, kao biće, tada prestaješ da budeš čovek. Tada si životinja. Željna svega. I kada više nema, ti hoćeš još. I tada duša utihne, tada razum zaplače, i volja se ugasi. A čovečanstvom se prostre jedan prodoran krik. Oglašavanje kao signal da smo izgubili glave, u potrebama se ugušili, i sada jecamo u bolu i patnji. I živiš dan za dan, noć za noć, od obroka do obroka, od emocije do želje... I gasiš se. Ni ne shvatajući da je kraj. Prestaješ da dišeš. Prestaješ da spavaš. Više ne sanjaš.