Kakve su ti misli, takav ti je ćivot

Ne mogu da ne primetim sve veću popularnost ljudi koji prodaju muda za bubrege, kao šatro klovnovi koji stoje iza prizemnog shvatanja misticizma ili istočnjačke filozofije, te je interpretiraju u populističkom sendviču; samim tim, gubi se filozofska poenta i ostaje samo truli idiotizam po imenu “pozitivne misli“. Da, kao da će mi one pomoći u učmaloj realnosti koja nas jede svakodnevno, dok ja nemam šta da jedem.

Ne znam, previše mi je licemerno težiti ka pozitivnim mislima, bez obzira na sve. „Posmatraj sebe u ogledalu i govori: ’ja sam lep, ja sam jak, ja mogu sve’“. Mistična filozofija koja ima ispravnu ideju, ali nema polazište. To je kao da pričaš o postmodernizmu, a ne znaš šta je bilo pre toga...

Uzeli ste jednu ideju koja je lako svarljiva, i pretvorili je u filozofski sistem da bi očajne domaćice postale manje očajne, da bi ljudi koj ne veruju u sebe odjednom poverovali, bla, bla,bla... Pozivate se na istočnjačke filozofe, na Gandija, iako ne znate razlog. Zbog čega bi trebalo da budemo srećni?!

Poenta priče je što je postalo “IN“, ili u modi biti srećan, zadovoljan, razmišljati pozitivno, čitati feng šui i time prizvati sreću u svoj dom, kriviti podzemne vode za sopstvene probleme, mislim ljudi, ono, probudite se. A čim pljujem ovakav način razmišljanja, postajem vampir, negativno orijentisan jon, koji funkcioniše uz dozu “skepticizama do fanatizma“, ja bih dodao još jedan izam: IDIOTIZAM!

Ne govorim o tome da je pesimizam jedini način funkcionisanja, ali i dalje smatram da je nesreća, tuga, stres, bol ili nelagodnost tu da bi nas podstakli da budemo srećni. Samim tim, ako isključimo negativne misli, isključili smo poentu srećnih. Na kraju će pozitiva postati normala, te ćemo težiti novim pozitivama, dok će kao šatro samoprozvani stručnjaci držati javne rasprave i pisati knjige neukim ljudima. Na taj način što ćete pisati običnim govorom, s tim da s vremena na vreme ubacite neki termin, sa sufiksom izam, odjednom vi ste filozof, tumač ljudske egzistencije, osoba koja je tu da širi pozitivnu energiju...

Bitno je da postoji publika. Kada ona postoji, vaš rad ima svoju poentu, jer zapravo neko veruje u to što govorite. Seli ste, razmislili koja vam je ciljna grupa, i vaše misli uprostili, da bi ona mogla da razume. To su prostoproširene rečenice koje se vrte oko jedne ideje, a to je da bi trebalo manje razmišljati o lošim stranama sveta, i okrenuti se boljim. Svaku situaciju je moguće videti iz dve perspektive, negativne i pozitivne. I, umesto da pomislite kada vam dete kasni ’sigurno su ga udarila kola’ ili ’uginuo je’, pomislite: ’možda je sreo neku lepu devojku, pa se zadržao’.

Ali, nemotivisani optimizam povezujem sa idiotizmom.

Kada vidim ljude koje rade u Urgentnom centru, primetim kako se šale, smeše, dok ljudi pored njih umiru. Takva vrsta optimizma je motivisana; jer, šta bi trebalo da urade, da se poistovete sa svim bolesnicima i da se roknu posle dve godine rada? Ne, oni moraju veštački da održavaju svoj optimizam da bi preživeli i pre svega bili efikasni, da bi drugi, takođe, preživeli.

A kada vidiš čoveka koji nema šta da jede, ima dvoje dece, ženu, nema ni za krembananicu, očajno je smejati se u tim situacijama i sve vratiti na šalu.

„Znate deco, zašto bismo jeli danas kada možemo sutra, je l’ tako? Ionako kažu da ne valja jesti u večernjim časovima“ – i onda pozitivno, pozitivno, pozitivno, smeh, smeh, smeh... Komično, na ivici sa groteskom... Samo se vi smejte!

Vidite li dozu licemerstva? Spustite se na zemlju i budite realni. Maštajte i volite kada dođe trenutak za tako nešto; nervirajte se i besnite, i nemojte da vas sputavaju u tome, čovek mora da funkcioniše u odnosu na polaritete; ali uvek budite prisebni i prigodni trenutku! Postoji ona izreka „smeje se k’o lud na brašno“.

I kada se ponovo nađete pred ogledalom i ugledate svoje očajno lice, posle mnogo večernjeg razvrata i bluda, nasmejte se samom sebi, ali ne zaboravite da pogledate sitnice u ogledalu: ono što vas okružuje tu je da vas čini srećnim, tužnim, čovekom.

Negativan sam, dakle postojim.

Pozitivan sam, dakle postojim.

Postoji teorija da je negativnost nedostatak pozitivnosti, kao što je hladnoća nedostatak toplote.

Nemojte se truditi da budete ono što niste.

Udahnite duboko, i ako vam se ne sviđa vonj, recite: „koje sam đubre udahnuo“!

Verujem ja u pozitivnu energiju i tome slično, ali ne verujem u samodeklamovane načine manipulacije populacijom očajnim idejama, koje u sebi sadrže mistične impulse. Samo pozitivno, vi to možete, bla, bla, bla! Mantra o mantri, pa kada nestane jedna, doći će druga! Sami sebi možete pomoći, niko drugi. Na taj način što ćete zapušiti usta modernim klovnovima i pomisliti svojom glavom, za promenu. Možda dođete do normalnijih rešenja. Nisu vam potrebni drugi da biste pobedili i bili konkretni!

Šta je ono što vas čini živim?

Stefan Megić