Mi smo tu, a gde su ljudi?

Gluvareći među ljudima, ili onim što mislimo da oni jesu, najednom primetih da ljudi  nema, da su  prestali da postoje. Naravno, ne ono što je biološka odrednica, klasifikovani pojam niko ne zna kako i zašto dogođen ovde i etiketiran kao čovek, već ljudi, što bi trebalo da podrazumeva karakterologiju kakvu smo poznavali i koja nas je, kako su nas učili vaspitači u službi Novog svetskog poretka, razlikovala od životinja.

Zaprepastih se nad ovom pojavom, ako je to pojava, a ne odjava, koja je   mogla da bude i samo varka, neočekivana reakcija mojih prenadraženih čula i videla. Zato se skoncentrisah, pogledah malo bolje, levo-desno, gore-dole,  oslušnuh žamor bezlične i otupele svetine i ponovo se zaprepastih : nigde ljudi, jebote, sve neki drugi, a vrlo nalik tom u mojoj lobanji memorisanom fajlu. Dakle, to je to!

Možda su pripreme za ovaj čas trajale dugo, decenijama, možda i hiljadama godina, u nekim bunkerima, razmišljam. Ali, kako to biva, dođe  trenutak kad polagani procesi uticaja na nešto dostignu tačku u kojoj shvatimo da je promena uspela i da to više nije ono što je bilo - što smo znali, ako smo ikada išta znali.

Zato razmišljam dalje, ili samo mislim da mislim, a više nisam načisto da li sam ja-ja, ili sam neko drugi. Uglavnom, čini mi se da se mnogi od takozvanih  ljudi koje znam, pokazuju u nekom novom svetlu, kao pajaci, ginjoli, lutke na navijanje, tutumraci, bene, ljige, ili u boljoj varijanti kao mehaničke igračke.

Jasno je da ovaj svet nisu pravili humanisti, već pragmatični tipovi. Oni kojima je ljudski rod  samo sredstvo za postizanje cilja u kojem za taj i takav rod nema mesta ni uloge. Svet svemoćnih koji sva znanja i sredstva drže pod kontrolom i egzistiraju u dimenziji koja je izvan racionalnog rasuđivanja klasičnog homosapiensa. 

Oduvek su postojali oni koji su nastojali da gospodare drugima i nisu birali metode da to i ostvare. Oni danas i ne pokušavaju da to predstave drugačije.  Postali su toliko moćni da sada mogu da igraju otvorenih karata. Tako više nemamo teorije zavere, ali imamo svest o tome da je koncentracija svega što je potrebno da bi se neko nametnuo kao vladar nad čovečanstvom u rukama nekolicine za koju se ne zna u čijim je rukama i iz kakvog se i čijeg centralnog mozga obučavaju i vode.

U takvom svet  suština čoveka postala je vrlo diskutabilna. Zaokupljeni čarolijom umetnosti, zabave, sporta i dokoličenja ljudi su osvanuli u  digitalizovanom i sterilnom svetu budućnosti u kojoj su sve one karakteristike za koje su nam sugerisali da krase čoveka namah prestale da se vrednuju.  

Taj ubogi stvor, ta greška tvorčeve zamisli o bezgrešnom biću konačno se i sama pretvorila u otelovljeni greh ispranog mozga i samo na korak od sopstvenog gašenja.
Misli i ideje onih koji su koliko do juče važili za nedodirljive, umne i predvodničke gromade najednom su postale neprihvatljive, anahrone, čak nekako detinjaste i smešne. Te misli ili citati negdašnjih velikana mudrosti danas žalosno  lepršaju pred našim očima kao patinirane konfete jedne civilizacije sa kojom je izgubljena svaka veza. 

Današnjoj deci koja više ne znaju ni šta je rukopis, duša, empatija, bližnji, ljudskost…tehnologija nastanka tih umotvorina na kojima smo mi gradili svoje svetove toliko je daleko kao nama pećinski crteži, a njihova suština im je potpuo besmislena.

Mnogo je toga što govori u prilog činjenici da je svet skliznuo, ili se uzdigao u novu fazu, na sledeći nivo igrice koja se zove bitisanje. a da mi nikada nismo saznali šta to suštinski znači i zašto učestvujemo u svemu tome. Sudeći po svemu, nikada  nećemo ni saznati, jer mi se čini da su ljudi prestali da postoje, a ovo što vidite samo je uzorak nečega, bez identiteta i volje, čak i volje za moć, što putuje kroz vreme nikada manje nego danas shvatajući gde je, šta je i ka čemu se zaputilo. No, možda ipak postoji neko ko to zna, ko upravlja svim onim što još uvek mislimo da jesmo. Uostalom, pogledajte u ogledalo i recite šta vidite: nadčoveka, čoveka, zombija, ili ništa od toga, tek praznu ljušturu ispunjenu paučinom u kojoj još uvek jedva čujno pulsira ta neumorna pumpica koju smo nekada zvali srce.

Ivan Rajović