Ne-inspiracija

Nedjelja popodne
u pola pet
Prazne su ulice
mislim o svemu
Tužan je grad
odoh daleko
Ispijam do dna

AZRA – Nedjelja popodne

******

Nedelja. Još malo, pa kraj februara. Kiša, susnežica, sivilo…napolju kao da je sredina novembra, 5 stepeni, temperatura u padu. Takav dan da ne izlaziš iz toplog kreveta. Sedim u lokalnom kafiću , lap top na stolu. Pored miša stoji kratki espresso bez mleka, čaša vode i listić iz kladionice. U pozadini piči neka mjuza, neka bezlična mjuza, kao ona što se pušta u liftovima. Slušaš, a ne čuješ. Za ovakav dan, bolje i ne treba. U ovom trenutku samo malo bi mi trebalo da se osećam bolje. Recimo da Kardif ubaci Redingu još jedan gol. Ili možda da Maklsfild izjednači sa Linkolnom. Možda je realnije samo da prestane da pada dosadna kiša. Teško…

Neverovatno je koliko vreme utiče na raspoloženje. To što sam ja meteoropata nema nikakve veze. Sigurno deluje na svakog. Navučeš ćebe preko glave, pa čekaš razvedravanje. Ustajanje samo ako moraš do klonje ili da ubaciš nešto u želudac. Jednostavno depresivan dan. Baš zato sam i izašao iz kuće. Lokalni kafić, gazda koga znaš, ekipa koju znaš, pa ti je nekako malo bolje. Bar da prozboriš reč-dve o temama iz dnevnih novina. Tipa pas naslednik million funti. Ili neka starleta pokazala dupe iz novog ugla, pa sad izgleda veće. Ili polio benzinom bivšu ženu, pa je zapalio. Razbibriga. Nikoga, osim mene, ne potresa što 15 minuta do kraja Tamvort ne može da umulja Stalibridžu bar još jedan malecni gol. O Real Madridu protiv Kordobe i da ne govorim. Svako svoju brigu nosi…

Kontam da se isključim iz procesa “bistrenja politike”, ubacim slušalice u uši, pustim neku do jaja pesmu i pomirim se s tim da mi je tiket ponovo “pao” zbog  jebenog Mančester Sitija koji u kupu izgubi od drugoligaša. Amerika i Engleska biće zemlja proleterska. Vreme je za pivo. Kako bi to Branko Kockica davno objasnio: “…I tako dan za danom, pred kockastim ekranom… Tatatatira…”. Više sreće sledeće nedelje, možda ubodem neki dinar. Ko zna…

 Mladen DJomla Kostić