Ne molim vas lepo

Imam problem s moljenjem. Umela bih, al’ neću. Ne da mi neki prokleti lajavi Kerber, pred vratima mog unutrašnjeg Hada. I da mi treba za lek, ne bih molila. Ako i bih, vrata unutrašnjeg Hada otvorila bi se, i ko zna kakve bi sve proklete, zubate aveti slobodno zatumarale onim mestima koje računam u Heven.

Izuzev onog kurtoaznog „molim vas lepo“, moljenje ne dolazi u obzir.

Ali da moram, zamolila bih vas da prestanete, oca mu poljubim, sa tim beskonačnim sranjima od motivacionih poruka i moralnih sintagmi kojima se samobombardujete, u kakvu god artiljeriju bile upakovane. Premljackane i pljunute žvake, odavno izgubile slatkoću i aromu, ali nespretno zalepljene za komad kože koji se ne vidi, osim ako nemate oko u donjem delu kičmenog stuba.  

Lepo zvuče. Lepo se pišu. Lepo se čitaju. Ali koj’ će nam? „Budi ovakav, da bi bio onakav.“ „Radi ovo, da bi dobio ono.“ „Ja ovako, a ti onako.“ „ Slatko od snova, hajde da se volimo.“

Koj’ će nam? Ako do sedme godine života nismo naučili razliku između dobra i zla, nećemo nikad. Ako do dvanaeste nismo skapirali da blato na putu treba preskočiti, a ne u njega uvaliti guzicu, nećemo nikad. Ako do punoletstva nisamo skapirali da je život sve, samo ne fer, ma koliko mu mi poturali svu svoju ispravnost, volju, dobrotu i zasluge, džaba smo dobili pravo glasa. A ako do zrelosti nismo uspeli da se pomirimo sa prolaznošću i prestali da pravimo petogodišnje planove, onda smo od ameba odmakli taman koliko Grand prodakšn od Ibarske magistrale.

Šta, bre, kome soliš pamet ? Šta, bre, kome dozvoljavaš da ti soli pamet? Šta, bre, sam sebi soliš pamet!

Kad je ”sutra“ zajebana odrednica koja ne zavisi od tebe, ma koliko motivacionih poruka i moralnih sintagmi naučio napamet i mantrao njima, sve udarajući se nogom u zadnjicu, od ponosa što si ih shvatio i prihvatio. Kad sutra možeš da ne ukoračiš u ”sutra“, nego u mrak. Lekari posle kostatuju kakav medicinski naziv taj mrak nosi.

Kad sutra može da zaboli gde nikad nije bolelo, da rani onaj u koga si se kleo, da pukne tamo gde si mislio da si najjači. Može, i drugima se dešavalo, zašto ne bi i tebi? Zato što veruješ u motivacione poruke i moralne sintagme? Aha, kako da ne!

Ali isto tako, sutra može da zaceli gde je oduvek bolelo, da zadrhti tamo gde se skamenilo. Neretko te održi ono što si mislio da je najslabije što imaš. Ako ti se desi vatra, izgorećeš, rođače, srećan što goriš, uprkos svim motivacionim porukama i moralnim sintagmama kojima se samobombarduješ.

Srećan što goriš! Hteo – ne hteo, priznavao – ne priznavao.

Srećan što goriš.

Koliko hrabro prihvatamo led, toliko kukavički odbijamo vatru.

Da bismo opravdali kukavičluk, krijemo se iza moralnih sintagmi i motivacionih poruka.

Ako tako bezuslovno verujemo u njih, kako je moguće da ih toliko često, uporno i sa oduševljenjem naglas ponavljamo? 

Koga da ubedimo?

Druge, da ispravno razmišljamo, ili sebe, da verujemo u njih?

Kad bih umela da molim, eto, to bih zamolila. Da ne izazivate život.

Možda vam baš sutra ponudi stogodišnje vino, a vi već mortus pijani od jeftine brlje.

Jelena Milenković Mladenović