Neizrečeno

Šta se dešava sa svim neizrečenim rečima koje ostaju tako u etru da plutaju ni tamo ni ovamo? Jesu li zauvek zapečaćene u umu neizrecitelja, ili pak mogu trenscedentno da se kažu drugom biću? Verujem da je to moguće, ako je energija dovoljno jaka. Kako inače objašnjavamo osećanje nekoga kada nije tu, pored, a osećaj je kao da jeste?

Kao da ti neko kazuje sećanja, kao da sedi pored tebe i priča ti. Iako ti želiš da odagnaš misli, da nestanu, da odu, one se nižu u ogrlicu boje sedefa. Prelama se svetlost, cakle se uspomene, čas su crne, čas u boji. Nemaju kraja ni konca, u nedogled se širi prostranstvo sećanja. Toliko da dolazi u kontakt sa ostalim uspomenama i jede ih. Preuzima vođstvo u emocijama i setnim momentima. Ali ne biraš ti sam da misliš o tome, ne – nameće se samo. Ali kako samo, ako je tvoja glava, tvoje srce, tvoj um, tvoja moć rasuđivanja? Pa lepo – energija, prenos misli, emocija, tako da tvoj um sada emituje misli, volju, želje, druge osobe.

Zbunjen si, uplašen, ništa ne razumeš? To je sve normalno. Dešava se svima u početku dok ne prihvate činjenicu da je prenos misli putem energije moguć. Čak iako ne veruješ, dešava ti se. Kako ćeš ti to nazvati – na tebi je. Smatram da je ovo najprikladniji strukturalno oformljen naziv. Ovaj prenos može da se dešava i tokom sna, pa se tako dešava da sanjaš nekoga: Kako se smeješ sa tom osobom, kako ležite na Suncu, kako večerate ili kako bežiš od iste, pa se budiš u znoju kao da te čopor vukova vijao u snu a ne osoba. Kada se probudiš prvi put misliš da je podsvesno. Posle drugog puta je slučajnost, a nakon trećeg puta te je strah. Strah jer shvataš da isti san proganjanja, sa sve buđenjem u znoju, sanjaš već koji put zaredom, i da neće prestati sve dok krug pomisao – podsvest postoji. Sve dok postoji energija ona fukcioniše, i to tako što se osoba javlja u mislima u najneočekivanijim momentima. Čak ni u snu nema spasa od frekvencija nedorečenih rečenica, neiskazanih misli, nepokazanih emocija, skrivene istine koja nije rečena onda kada je trebalo, usled nedostatka hrabrosti, loših okolnosti, manjka čovečnosti, manjka samopouzdnja. To sada sve isplivava i ne da se sakriti, vraća se u bumerang stilu sa sve oštricama na neočekivanim mestima, koje seku, duboko i ne - te rane ne zarastaju baš lako. Rane dobijene na podsvesnom nivou, koje tek treba da isplivaju u svesni nivo (putem snova ili katarze) su najteže rane i ti ožiljci retko zarastaju, uglavnom prerastu u duga preispitivanja, neprospavane noći, tup pogled, neemocionalnost, nepoverenje, izgubljenost. Izgubljenost čega? Pa sebe najviše. Preispitivanjem smo došli do početne tačke i zaključka : ,,Da sam normalan, ne bih se ni preispitivao, ne?“. I tako smo od ,,Idem da spavam“ došli do ,,Nije lepo da budem lud, a da to ne znam.“ (Bata Stojković, Balkanski špijun).

Vrlo čudnovata pojava, prenos misli i emocija, vrlo, vrlo opasno po one koji imaju prijemnike otvorene za sve ljude. Oni koji imaju prijemnike samo za određene ljude su još i donekle spaseni. Oni koji ih nemaju su blagosloveni, spavaju sada mirnim snom, i čude se ovom tekstu, njima je dobro, samo neka nastave tako. Najgore prolaze oni emotivni, čija su shvatanja široka i otvorena za svačiju muku i bol, patnju i tugu, pečal i jad. Oni najgore prolazi, proživljavajući svaki oset koji se rađa pri buđenju velike količine saosećanja, kao osnovne osobine homo sapiensa. Oni preleže svaku bol kao gripu, u krevetu, fizički oboleli od velike količine tuge koju ne mogu da podnesu. Ona nije njihova, telo im nije naviknuto na tužne reči i sudbine, ali nekako takvi ljudi, ispada, da uvek naleću na one tužnih osmeha i pogleda, i žele da pomognu, i završe sa tugom svog sveta. Weltschmerz im postane druga najučestalije korišćena reč, pričaju o sreći dok ne sretnu ovakvu osobu, a onde i same postanu tužne. Naletom emocija drugih bića, vesele osobe često postaju nevesele, i tako se objašnjava postojanje prenosa neizrečenih misli i emocija putem energije, kao i nuspojava – preoblikovanje, odnosno izobličavanje lepote u tmurno i tamno.