Ponekad...

Ponekad se tako zagledam u sebe, duboko, tražeći ono malo pameti što mi se s'godinama negde po svetu prosulo. Duboko potražim u sebi ono malo ljubavi što mi uzeše neki sebični ljudi, nerazumno je potrošivš. Tražim dobrotu u njoj da se utopim, da zaronim u toplinu svoje duše.

Zagledajući se tako u sebe, poželim da nestanem, prepustim toplom osećaju spokoja, jer nema tih tuđih reči i osuda koje me mogu naterati da ne volim tu svoju dubinu. Možda ću samo na tren podići pogled da te otplačem.

Sedim ušuškan u toplinu štrikanog prekrivača što mi je majka nekada davno,donela u miraz kada se za mog oca udala, vuneni, na nekoliko mesta progrižen od moljaca, večeras je moj čaroban plašt koji me sakriva od beskraja neba u koje nepomično gledam satima...tražeći tebe, zvezdu moju iz srca otrgnutu, nebu poslatu.

I tek na trenutak samo zažmurim, stegnem kapke do bola u nadi da ti se bar lika setim, al'ne ide, ti daleka, bez traga uspomeno pusta. Nestala si kao prašina rukom obrisana, zvezdana...

Ponekad se zanesem i krišom zagvirim kroz tvoj prozor i kradem te trenutke tvoje sreće koje svijaš u gnezdo koje nazivaš dom. Tako po ko zna koji put, zamišljam sebe tu pored tebe, kako bi bilo da smo samo malo više bili strpljivi. Ti si žurila, ja sam bio isuviše gord. Izgubili smo sve naše prilike.

Ti si odjurila i zgrabila trenutak koji te sada guši, ne daje ti spokoj. Gurnuo sam oblake pod svoje stare cipele, obukao svoj crni kaput bušnih džepova, napunio ih mrvicama života da se ne pogubim.