Prehlada - deo drugi

In the jungle
Welcome to the jungle
Watch it bring you to your
knees, knees
I wanna watch you bleed

GUNS N' ROSES – Welcome to the Jungle

*****

Onako, već prilično omamljen, od količine imbecilnosti birokratije vraćam se na drugi kraj zgrade, u deo u kome se nalazi ozloglašena Nacionalna služba za zapošljavanje. Vrlo slična prostorija, ovaj put sa ne pregrađenim šalterima. Prostor sa pet radnih mesta, a naravno radi samo jedan činovnik. Red ljudi koji čekaju, otprilike, srazmeran onom prethodnom. MP3 plejer na on, sluške u uši, piči The Last Resort u numeri You will never get a job. Samo puka slučajnost? Hm...

„Dobar dan“ - rekoh uz standardni osmeh broj 6 na usnama – „trebalo bi da produžim zdravstvenu knji...“ – nisam stigao ni da dovršim rečenicu.

„Gospodine, da li Vam je istekao period naknade za slučaj nezaposlenosti?“ - rutinski me upita službenica.

„Pa da, jeste. Znate sada mi treba kopija radne, neki silni obrasci sa ovog spi...“ – još jedna nedovršena rečenica.

„Knjižica se nalazi kod Vašeg Savetnika za zapošljavanje, morete da vidite kada ima prvi slobodan termin da Vas primi, pa će Vas uputiti šta treba dalje. Sledeći, molim“

Nisam uspeo ni da kažem, ironično, hvala.

Još jedan sivi hodnik. Ovaj put sa nekoliko kancelarija sa leve i desne strane. Saznao sam da je moj tzv. savetnik u kancelariji broj 3. Ovaj put više sreće, samo petoro pre mene. Procedura slična kao i za red na šaleteru. Ovaj put prže Pištolji i Ruže, Dobrodošli u džunglu...ova rendom plej lista postaje sve bolja i bolja. Konačno stigoh na red.

„Dobar dan“ - sa i dalje prisutnm osmehom broj 6 – „rekoše mi da kod Vas treba da preuzmem radnu knjižicu, znate istekla mi je zdravstvena pa treba...“ – danas mi završavanje rečenica ne ide od ruke.

„Znam, znam treba ti kompletna papirolojija. Sedi, sad ćemo mi to“ – ekspeditivnim glasom reče moj Savetnik.

Tako je i bilo, ekspeditivno. Dobih sve papire koje obezbeđuje Nacionalna služba za zapošljavanje. Sledi mi pribavljanje ostatka dokumentacije na osnovu kojih bi „objasnio“ birokratiji da sam to stvarno ja, da sam živ, da se nalazim i boravim na adresi na kojoj sam se i rodio, da dokažem Velikom bratu, da mi se ni otac ni majka nisu promenili od rođenja, da sam državljanin jedne iste države koja je, u međuvremenu, promenila 4 imena i da me, kao nezaposlenog, izdržava bakuta od svoje, više nego skromne, penzije.

*****

Posle nekoliko dana provedenih u ratu sa birokratijom, uspeo sam da prikupim sve neophodno za jedan mali pečatić i novi datum u zdravstvenoj knjižici. Ponovo ista siva zgrada, isti, jedini, šalter koji funkcioniše, isti, količinski, red ljudi koji čeka...od mjuze,ovaj put, NOFX i stvar Kill All the White Men.

„Dobar dan, trebao bih da produžim zdravstvenu. Izvolite zahtev i svu dokumentaciju sa spiska.“ – nekako sam uspeo da kroz rupu na pleksiglasu proturim ogromnu količinu papira, koju sam izvadio iz ranca.

Sa druge strane šaltera muk, ni reč, ni glas, ništa. Lik je, potpuno nezaintresovano, uzeo onu gomilu papira, ukucao moj matični broj u komp, 10 sekundi gledao u monitor. Zatim je sva dokumenta ubacio u otvorenu fijoku, uzeo obrazac zdravstvene knjižice, ubacio u printer i odštampao je. Brzi potpis, dva pečata i knjižica je već bila sa druge strane šaltera , u mojim rukama. Sve što sam mu predao nije ni pogledao, bukvalno, ni milisekund. WTF?!

„Sledeći“ – bilo je sve što sam čuo. A za godinu dana, sve ovo isto. Neka mi je sa srećom. Produženje BusPlus-a ne želim ni da pominjem.

 Mladen DJomla Kostić