Priča o nemanju

Sedim sa prstima na tastaturi i razmišljam o čemu danas da pišem. Utorak je i trivijalno se uvlači u svaku misao o dnevnim potrebama, a kiša najavljuje jesen i miriše na smrt.

Ne volim jesen, ali moja netrpeljivost prema ovom dobu godine ide do tačke apsolutne mržnje i straha. Kako dan krene da se skraćuje, tako se u mene uvuče ona košava, hladna, jeziva, i dah mi se skrati ili produži u uzdah... Jesen najavljuje moje nemanje, bode me u srce sivim mačem ledene oštrice, ali ne ubode me nikada do kraja, već me mrcvari i bocka od zore od mraka, pa zađe i u snove o prošlom.

Lagano umiranje, ništa gore od tihe smrti... Čovek ima dovoljno vremena da se ukoči od sraha i dobro razmisli o prolznosti svojoj i o prolaznosti imanja, jer da bi neko dostigao ovaj stepen nemanja, prvo mora da ima. Imati osmehe i imati želje i imati ljubav i imati dah svoj i njegov u plućima...imati sve, pa imati i više od svega, imati toliko da se stidite svog imanja pred onima koji nikada neće imati ni deo vašeg imanja. Kada imate toliko, onda je nemanje nepodnošljivo.

Strah se uvlači u reči. Ne dam da mi prekine misao, da me parališe, jer ako zastanem samo na trenutak, više neću nastaviti. I reči se ređaju po belom kao kapi otrova koji cedim iz duše da bi mogla da živim dalje ovakva, prepolovljena, osakaćena, zaleđena u trenutku poslednjeg imanja...

Ratnici svetlosti ne pokazuju svoj strah pred neprijateljem, hodaju kao samuraji sa jednom rukom na maču. Lica okamenjenog u masku neosećanja, sigurni u sebe, svesni svog kraja, uvek svesni svoje uloge. Ratnici svetlosti nemanje vide kao prednost, jer tada ratuju bez straha da će izgubiti... O, da...ratujem, i dobro je što ratujem, jer moja jutra mirišu na barut i slomljene snove o raju. Ratujem i dok ratujem živa sam. Dok se borim za dane moja nemanja imaju manju težinu.

Jedino se plašim sreće. Ako je ponovo osetim, opet ću imati, a onda...možda... Nemanje čuči u jesenjim kapima svih suza koje nisam prolila dok sam ratovala.

Lament

Ne, neka me nema, neka ostanem samo oblak…

I neka me razveje vetar,

neka me zaobiđu osmesi i neka me isuše suze…

Krivicom svojom kupila sam godine nesreće…

slušala sam ludo srce.

Udova sam se odrekla da ne hodam, da letim…

A nisam anđeo, samo žena…visoka su moja neba bila.

I neka me tuga ubije, neka me rastrgne bol, jer moj je zaslužen…slušala sam svoje ludo srce.

Moje su vrline slatki otrov…

Neka me nema, jer se ne kajem…

a godine me stižu, nečujno i nevidljivo…

Moj je greh što sam majka prokletnica,

jalova livada iz koje nikne tek po koji trn…

I neka me nema…

glas mi treba oduzeti,

oči iskopati, jer govorim i vidim što ne treba.

Na mojim rukama umro je život,

u mojoj utrobi umro je život,

od mojih reči umire život,

sa mojih usana curi jad…

ja sam mrak i smrt i mrtvo telo koje puzi po kaši sopstvene prosute krvi.

Neka me zakuju na krst i neka me okače na sred trga,

da me pljuju i grizu svi čisti ljudi…

moje suze neka ismevaju…

moje krike nek nadjačaju grohotom radosti svoje.

Neka me nema nigde, ni u imenu…

zatrti me treba…

nikom dobra,

svakom pogrešna,

sebi najteža.

Žena bez prošlosti,

fatamorgana,

sve i ništa,

prah u očima…

Neka me nema i neka me niko ne žali…

neka me niko ne teši…

grešna sam, žena sam.

Oblak sam…

oblak u tvojoj torbi za istinu.

Samo pena u tvom svetu jasnih ivica…samo laž u tvom srcu pravednom.