Putovanje u budućnost

Volim osamdesete. Detinjstvo sam proveo u njima. Prvih nekoliko godina te decenije ne mogu dozvati u uspomene, ali ostatak je bio veoma intenzivan i uvek ga se rado setim. Bilo je to doba bezbrižnog odrastanja, igara s drugovima, prve simpatije, upoznavanja sveta koji me okruživao... Doba u kojem police naših prodavnica nisu bile pune proizvoda iz inostranstva, kao danas, ali su zato malobrojni televizijski kanali i tada popularne videoteke vrvile od stranih naslova, najviše američkih.

Jedan od filmova koji su obeležili osamdesete svakako je i legendarni „Povratak u budućnost“. Film koji je proslavio Michaela J. Foxa i katapultirao ga među holivudske zvezde za mnoge je jedan od najprepoznatljivijih simbola čitave decenije. Priča prati Michaela u ulozi mladića po imenu Marty Mc Fly koji nehotice završi u 1955. i tamo zamalo uništi priliku za ljubav između svojih roditelja, a samim tim dovede u pitanje i sopstveno rođenje. Međutim, posle silnih peripetija, njegovi roditelji ipak završe skupa, a Marty Mc Fly nakon dramatičnog povratka u 1985. uviđa da je ova sadašnjost za njegovu porodicu mnogo lepša nego ona koju je ostavio pre nego je s DeLoreanom profesora Browna odjurio u 30 godina udaljenu prošlost.

Film ima i svoja dva nastavka, od kojih nas prvi vodi u budućnost, a drugi vraća u doba Divljeg zapada. I upravo su se filma „Povratak u budućnost 2“ ove godine setili mnogi fanovi te popularne trilogije. Naime, deo filma odigrava se u 2015. Godina koja je u vreme snimanja Michaelovih avantura bila daleka budućnost za nas to više nije. Mi npr. sada znamo da se promet automobila i dalje odvija na cesti, a ne u vazduhu. Znamo mnogo toga što nismo mogli znati u osamdesetima. Vizija budućnosti koja je prikazana u filmu i u koju, razumno je pretpostaviti, ni sami autori nisu iskreno verovali definitivno je pala na najobjektivnijem i najnemilosrdnijem testu – testu vremena.

A kako bi ljudi koji su osamdesetih živeli u nekadašnjoj Jugoslaviji doživeli ovo sadašnje vreme da su imali mogućnost naći se u njemu?

Za početak, morali bi konstatovati da te zemlje više nema. Neko bi se radovao, neko bi tugovao, ali to nikog ne bi ostavilo ravnodušnim.

Zatim, u želji da saznaju kako je došlo do nestanka jedne zemlje, otkrili bi šta se sve događalo u devedesetima i to bi ih sigurno šokiralo. Shvatili bi da je termin „rat“, o kojem su učili iz istorije i gledali na televiziji, bio stvarnost njihovog okruženja na kraju 20. veka.

Videli bi da je izgrađeno mnogo verskih objekata, jedan raskošniji od drugog, dok istovremeno s pojedinih zdravstvenih i obrazovnih ustanova otpadaju krovovi i fasade, a unutrašnjost u nekima izgleda krajnje neadekvatno za lečenje i učenje.

Takođe, ne bi mogli da ne primete kako su niknuli brojni trgovinski centri u kojima je moguće kupiti najraznovrsniju robu, uglavnom inozemnog porekla, a mnogo bi se namučili da pronađu fabriku čiji dimnjak bi pokazivao da se u njoj još nešto proizvodi.

Na ulici bi ih dočekalo mnogo najrazličitijih marki automobila, među njima i oni veoma skupoceni, i možda bi došli u napast da pomisle kako se danas generalno živi bolje nego u njihovo vreme, ali bi ih slika ljudi koji kopaju po kontejnerima ili čekaju u redu za javnu kuhinju brzo spustila na zemlju.

Imali bi prilike da na pijaci kupe neko Andrićevo delo ili delo nekog drugog književnog velikana za siću, dok bi im se iz izloga knjižara, sa naslovnica najprodavanijih knjiga, osmehivale razne „književne zvezde“, koje su, jašući na valu uspeha u šou biznisu, umislile da znaju da pišu.  

Ne bi im trebalo dugo ni da shvate kako sad na TV-u mogu pratiti mnogo više od dva nacionalna i nekolicine lokalnih kanala, a oduševili bi se i mogućnostima koje nudi internet – za njih čista naučna fantastika, baš kao i pametni telefoni. Ali većinu bi rastužila prazna dečja igrališta i tišina koja bi ih pratila dok bi prolazili pored njih.

Sve to i još mnogo više dočekalo bi posetioce iz prošlosti kad bi proveli samo nedelju dana u 2015. Svako od njih bi se vratio s nekom svojom pričom, s nekim svojim najupečatljivijim dojmom. I pričali bi oni tako ljudima koji nisu imali tu nesreću da iz prve ruke vide kakva budućnost čeka naše krajeve. Njihove reči odzvanjale bi do dugo u noć i nastavljale se sledećeg dana. Neki od slušatelja prepoznali bi u tim pričama naučnu fantastiku, neki dramu, neki horor... Kad bi reči vremenskih putnika napokon utihnule, hiljade misli počelo bi da se roji u glavama onih koji su netremice slušali. Ali jedan osećaj bio bi dominantan; osećaj da su prevareni, jer vizija u koju su ih uveravali od detinjstva ipak neće proći test vremena.

Sandro Prahović