Sunce tuđeg neba...

Pogrešno vreme za jednu mladost. Mislim da je upravo to savršen uvod za ovu priču. Kod nekih je povod za smeh (u smislu dete) to da samo počinješ da uviđaš šta je život, kod drugih trenutno stanje.

Dok smo dane provodili na fakultetu nije bilo tako strašno, radilo se dva posla i studiralo, ali se živelo za neko bolje sutra koje će doneti diploma. Godina za godinom i kraj je tu, dete sa početka studija je sada mlad čovek, spreman da osvoji svet. Prvih nekoliko meseci nije problem što nema posla, treba malo da se odmorimo od učenja i damo sebi oduška. Ni posle godinu dana posla nema, ali ima hladan tuš. Postajemo svesni šta je naša realnost. Spuštamo loptu, mladi smo, ako nema posla u struci može da se nađe bar jedan ili dva posla, pa da se skupi za mesečni život u velikom gradu.

Konkursi za posao su tema za sebe. Ukoliko ste mladi i atraktivni retkim poslodavcima će biti bitne vaše radne sposobnosti. Većinom vas prvo dobro odokativno ocene, a onda ide ponuda za posao od maksimum 20.000 dinara, bez prijave, prevoza i toplog obroka, uz mogućnost da napredujete (do poslovne pratnje).

Budući da nemamo želudac za ovakve priče ostajemo pri onome „idem pošteno“, pa makar i dva posla. Neko vreme ste ponosni na sebe, jer niste pali ni pod čiji uticaj, a onda nekoliko meseci kasnije vidite da i mladost ima dušu. Budući da spavate najviše po tri ili četiri sata, jedete jednom ili nijednom dnevno, organizam se buni i shvatate da ni to nije rešenje.

Iznenada, iako nikada niste maštali o radu u inostranstvu, jer je i Srbija za decu iz provincije velika, dobijate baš takvu ponudu za rad. Hm, ako u Srbiji radim dva posla koja nisu u struci tamo ću da radim isto, ali za više novca i bar ću nešto videti. Tako odlučih da pristanem na ponudu da čuvam decu u inostranstvu. Zašto? Zato što sam najstarija u porodici. Moje je da školujem sestru, pomognem roditelje... Ako sam se ja mučila, bar da moja sestra prođe bolje. Čitav život je pred njom, biće vremena da se muči. Neki će reći da je to negativno razmišljanje. Imam samo jednu stvar da im kažem - nosite vi prazan novčanik, jedite jednom dnevno, jer nemate za više i radite dva posla na kojima vas ponižavaju ljudi koji nemaju ni osam razreda škole. A to vam je jedini izbor. Pozitivni ste i dalje? Hm. Mislim da ne.

Od ušteđevine za stan kupujem kartu i odlazim u to famozno inostranstvo. Svaki dalji komentar je suvišan. Odeš normalan, vratiš se bolestan. Prva stvar kulturološki šok, a posle toga sve ostalo što je u odnosu na nas neizrecivo bolje. Na početku sve je lepo, posle shvatiš da si sluga, radiš 24 h dnevno, bez pauze za bilo šta i ni to nije dovoljno. Plata ti je u odnosu na gazdinu platu  u poređenju kao i koliko ima prosjak i koliko ima neki zaposlen akademski građanin Srbije. Što više pokažeš da umeš, to se više traži. Posle izvesnog vremena govori se o smanjenju plate, jer je i tamo kriza, a svaki put kada upitate za slobodan vikend dobijate odgovore nema problema, ali neplaćeno.

Posle izvesnog vremena i u zavisnosti od toga koliko pasoša posedujete vraćate se kući. Mislim na gradić iz kog ste krenuli u Beograd, mada ga nazivam kućom samo zbog roditelja koji tamo žive. U Beograd nemate zašto da se vraćate. Stan već odavno otkazan, kolege završile fakultet. Samo srećnici su zaposleni, ostali kao i ja, izgubljeni.

Grad gde sam rođena isti, ništa novo, a ja potpuno druga osoba. Posle nekoliko dana i početne euforije počinjem da razmišljam šta dalje. Vidim, ni tu mi nije mesto. Navikla sam da radim, da se borim da se nešto dešava. Ono što mogu u svom gradu je da živim na račun roditelja, a da sam to htela ne bih ni išla na fakultet tako daleko.

Iz dana u dan moje stanje je gore i gore, roditelji žele da me zadrže tu, a ja sam ostala negde daleko.

Mene prosto vuku daljine i ne znam koja je cena i način, ali znam da ću da uspem. Velike stvari su uvek teške baš kao i životne lekcije.

Verovatno ću opet u inostranstvo, sada malo mudrija, slobodnija. Da li se plašim? Sigurno.

Još uvek s ponosom kažem da se pronalazim, tražim mesto da se skrasim, stanem. Vreme je da se ostvarim u bilo kom planu, da li poslovno ili porodično, ali da negde pripadam.

Nije dobro nama koji ovako živimo ni da dugo budemo sami. Postane čovek kamen i ne da do sebe, ima pogrešne ideale i ceni sebe možda i više nego što treba. A zašto? I drugi vrede, čak i više nego mi i niko nas nije terao da prođemo to što smo prošli. Sve je to naša želja „da uspemo“. Pitanje je samo da li ćemo negde uočiti da smo srećni i znati to da cenimo, ili ćemo večito ostati razočarani, jer smo sve radili uzalud.

Vanja Karanović