Trka

Čvrsto je vezala pertle na svojim patikama, s namerom da ovog puta pretrči dva kilometara više od uobičajene kilometraže. “Ritual” pripreme pred trčanje, kojeg se redovno pridržavala, obavila je i ovaj put – banana, pola šolje kafe i nekoliko vežbi istezanja i zagrevanja nožnih mišića. Bila je uzbuđena pred početak “avanture”, kako je nazivala svaki ovakav poduhvat. Stavila je slušalice na uši i izašla iz stana.

Napolju je još uvek bila aktuelna jutarnja svežina. Ubrzanim hodom, požurila je ka stazi, kako bi bar polovinu predviđene kilometraže pretrčala, uživajući u jutarnjim zracima sunca. Uključila je štopericu i krenula. Korak i disanje uskladila je sa ritmom muzike. Volela je žestok ritam metal ili pank muzike – podizao je adrenalin. Jačina zvuka svaki put bi rasterala nadolazeće misli. Slušajući glasnu muziku, mogla je da se prepusti kombinacijama tonova sa MP3-a, i prema njima uskladi ritam koraka.

U jednom trenutku, osetila je snažan bol u desnom stopalu. Iskrivila je lice u bolnu grimasu, ali je nastavila dalje da trči. Posmatrajući prolaznike, prelazila je već peti kilometar. Disanje je i dalje pratilo ritam nogu.

Volela je da posmatra ljude na ulici, u autobusu – “pogađala” im je imena i karakter. Tu igru je praktikovala još od detinjstva. Davala je imena nepoznatim ljudima, na osnovu konture i mimike lica. Tom prilikom, koristila se nekom “subjektivnom logikom” i trenutnim raspoloženjem, u kojem se nalazila. I ovog puta se zanimala licima prolaznika.

Osećala je strast prema trčanju, rasterećenje, test sopstvene snage i izdržljivosti, kroz svaki pređeni kilometar. I nešto ju je vuklo dalje... Dalje... Više... Još više... ’Ja to mogu!’

Bol u stopalu ponovo je isprovocirao grimasu na licu. U jednom trenutku, poremetio se ritam disanja i trčanja – otežano je disala. Morala je da zastane i popije gutljaj vode iz flašice koju je nosila sa sobom. Bol nije popuštao. Kako će dalje? Uhvatila ju je panika, zbog mogućnosti da ne uspe da izvrši zadatak koji je sebi zadala.

’Kako ću dalje? Boli!’                                                                               
Ipak je nastavila, ignorišući bol, pokušavajući da održi tempo.

Sada je već ulagala poslednje napore da održi sklad koraka sa muzikom. Osetila je jak grč u donjem delu potkolenice, blizu tetive ne desnoj nozi. Morala je ponovo da zastane. Pogledala je pedometar – osmi kilometar. ’Još pet, makar jos pet...’ Pokušala je prstima da izmasira bolno mesto, hrabreći se idejom da će na taj način otkloniti bol. Kriveći lice u grimasu očaja, duboko je uzdahnula.

’Šta da radim? Da li da nastavim?... Možda bi trebalo da se vratim... Ali, prešla sam više od polovine put... Uh, da li ću moći dalje...?’

Pokušala je da se osloni na bolnu nogu – uspela je!

’Pa, sada ne boli toliko – prolazi, može dalje... Nastavljam!’

Zategla je ponovo pertle na patikama, pogledala na časovnik, i nastavila trku. ’Kasnim!’– užasnula se. Nesigurnim korakom, izazvanim, između ostalog, i strahom zbog mogućeg ponovnog bola, usporila je ritam trčanja. To ju je zamaralo – nervirala ju je sopstvena tromost. Besno je pogledala patike i, ignorišući bol, znatno ubrzala ritam trčanja. Pojačala je muziku i tvrdoglavo nastavila dalje, ubrzanim tempom.

’Mogu ja to... Još samo malo – izdržaću...’

Prešla je deseti kilometar. Nastavila je da ignoriše bol, koji je sada već osećala pri svakom koraku. Svaki metar bio je dragocen. Okrenula je glavu prema drveću, koje je dodirivalo samu ivicu korita reke pored koje je trčala. Jedan pas izvirio je iz obližnjeg šipražja, i propratio je pogledom. Ignorisala ga je, iako je imala naviku da zviždukom priziva ulične pse, nakon čega bi sa njima započela “razgovor”.

Grašci znoja oblivali su joj lice. Potrošila je mnogo energije na pokušaje potiskivanja bola. Ubrzala je ritam. ‘Moram dalje...!’

Dvanaesti kilometar...

Znoj se već uveliko slivao i niz leđa, osetila je po koži dodire mokrog dresa. Muzika sa MP3-a i dalje je diktirala ritam disanja i pokreta nogu. Bol se pojačavao.

Trinaesti kilometar...

Ponovo disharmonija koraka i disanja – tetiva “kida”.

‘Još samo malo... Izdržaću... Mogu... Moram...!”

Četrnaesti kilometar... Intenzitet bola je na velikoj visini.

Izgubila je oslonac na desnoj nozi. Gubeći ravnotežu, stropoštala se na pojas trave koji je, širinom od jednog metra, pratio putanju trim staze. Bol se širio ka ostatku stopala – nije mogla da nastavi. Osećaj bespomoćnosti preplavio joj je telo – nije mogla da se pomeri sa mesta gde se trenutno nalazila. Besno je kucala broj na mobilnom telefonu, tražeći pomoć. Suze su se pojavile u njenim očima. Bol je ovog puta bio minimiziran osećajem besa i tuge zbog neuspeha... 

‘Ovo nije kraj... Neću odustati... Drugi put možda pretrčim i koji kilometar više... Mogu ja to!..’

Ponekad dodelimo sebi zadatak, kao izazov koji mami, ludački mami. Možda smo i svesni sopstvene nemoći za njegovo ostvarenje, ali želja za testiranjem sopstvenih mogućnosti, izazov i osećaj nadolaženja adrenalina, uzbuđenje nakon savladavanja naizgled nemogućeg, preuzimaju kontrolu nad našim telima, i usmeravaju ga ka novim izazovima. I pored velike želje za korišćenjem racia u realnosti, tvrdoglava želja za dosezanjem nemogućeg nadjačava svest o realnim mogućnostima. U nekim situacijama, mogu imati negativan efekat, ali u većini  slučajeva predstavljaju pokretački mehanizam koji nas vuče napred... Dalje – “još samo jedan korak“ u nemoguće.

Tatjana Manojlović