Vreme
Petak! Oduvek moj omiljeni dan. Ima nečeg čarobnog u tom danu - najava vikenda, obećanje da ćemo narednih par dana provesti bezbrižnije nego prethodnih pet... Možda da spavamo malo duže, da izađemo u prirodu, da posetimo prijatelje, da imamo malo više vremena za ono što volimo i one koje volimo.
Ime ovog dana, petak, potiče od činjenice da je to peti dan u nedelji, a slično je u drugim slovenskim jezicima - piatek, patek, pjatnica. U germanskim jezicima, peti dan u nedelji - Friday, Freitag, Fredag, Vrijdag... vuče koren od staroengleske reči „frigedaeg“, što znači, Dan Frige ili Freje - boginje ljubavi u nordijskoj mitologiji. U romanskim jezicima, naziv za petak je izveden iz latinskog, dies Veneris, Dan Venere - vendredi, venerdi, viernes, vineri... U većini indijskih jezika, petak je shukravar, po Shukri, što je sanskritsko ime za Veneru.
Petak je dan kao i svaki drugi, ako ćemo pravo. Mislim, veštačka tvorevina - vreme postoji van naših ideja o njemu i naših praktičnih potreba da ga cepkamo na godine i dane. I da ih imenujemo i odredimo kada će se šta raditi. Da li računamo vreme po Julijanskom ili Gregorijanskom kalendaru, od Hristovog rodjenja, od kad je Muhamed prešao iz Meke u Medinu ili ad kalendas Graecas (,,malo sutra"), ili kako nam drago - vreme je četvrta dimenzija i predstavlja meru u kojoj se događaji određuju prema prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Vreme govori i o trajanju pojava/događaja, kao i o intervalima između njih.
Od postanka čoveka, neuhvatljivost i apstraktnost pojma ,,vreme" (kao i prostor), intrigirala je velike umove iz oblasti filozofije, religije i nauke. Od antičkog doba, preko Renesanse do danas, od Euklida, preko Galileja, Njutna, Lajbnica i Lobačevskog do Ajnštajna i Stivena Hokinga.
Čak i laici vole da mudruju o vremenu ili da kažu da ih zaboli glava pri pomisli o nemogućnosti da dokuče značenje pojmova kao što su početak ili kraj vremena.
Kako mi, lično ili kao društvo, shvatamo vreme i kako se prema njemu odnosimo, govori o nekoliko važnih činjenica i podrazumeva više pitanja:
Da li smo zagledani u prošlost, sadašnjost ili budućnost? Ili imamo uravnoteženu vremensku perspektivu? Da li verujemo da napredujemo, stagniramo ili nazadujemo? Možda verujemo da je naše zlatno doba odavno prošlo? Da li smatramo da je vreme ograničen ili neograničen resurs? Da li je vreme novac? Da li je tačna ona izreka da ,,ko bar nekad ne protraći vreme, sigurno protraći život"?
Govoreći o vremenu, u svakodnevnom smislu, govorimo o tempu, dakle, o brzini kojom se naš život odvija. Govorimo o tempu modernog vremena, o tome kako život ima neku drugu dinamiku, u odnosu na prošlost. Tempo je specifičan za određene epohe, kao i geografska područja i kulture.
Za našu sredinu, karakterističan je usporen protok vremena, težnja da se ne žuri, na sve strane nam predlažu da se opustimo...
,,O prisustvu sporog vremena u našim krajevima svedoči i sam život. U baštama beogradskih kafića ljudi sede satima, danima i godinama, posmatrajući prolaznike, razgovarajući, uživajući u suncu, prikazujući svoje nove frizure, naočare, mobilne telefone, kola, pratioce – posmatrajući, zapravo, život koji prolazi. U svim krajevima Srbije, od Vojvodine preko Šumadije do juga, u varošicama i velikim gradovima, i dalje postoje one uspavane kafane u kojima zuje muve, neverovatne prodavnice tekstila u koje kao da niko nikad ne ulazi, frizerske radnje sa haubama za sušenje kose iz pedesetih godina i nikad okrečene sale domova kulture koje se predstavljaju kao bioskopi" (Vesna Mujičić)
Možemo da slegnemo ramenima, možemo reći: O, tempora, o mores!
Vera Vujičić