Zašto pravimo trule kompromise

Većina vas je sigurno bar jednom u životu čula čuvenu rečenicu iz Šekspirove tragedije koju izgovara glavni lik Hamlet: „Nešto je trulo u državi Danskoj.“

Da, zaista, mogli bismo i mi da konstatujemo nešto slično poput Šekspirovog junaka i da svu krivicu svalimo na državu i sistem. Ah, kako olakšavajuća okolnost za nas! Ali, uz svo poštovanje i uvažavanje čuvene Šekspirove tragedje „Hamlet“, ipak tragedija nije moj omiljeni žanr. Tako da ćemo morati ovom temom da se pozabavimo sa druge tačke gledišta, tačnije, da se priupitamo zašto svako od nas ponekad pravi „trule kompromise“, iako na to nije prinuđen, već mu to sugeriše naš kategorički instinkt za samoodržanje. A ima li nešto važnije, nego preživeti sve što se mora u ovom haotičnom svetu? Ako tako razmišljamo, naš instinkt za samoodržanje je zaista u pravu i „truli kompromisi“ su neophodni za to preživljavanje. U prilog toj činjenici pomenuću i čuvenog naučnika Darvina, za koga je čulo svako dete još u osnovnoj školi. Dakle, Darvin je ustanovio sledeće: „Ne opstaju najsnažnije vrste, ne opstaju ni najinteligentnije vrste, već opstaju najprilagodljivije vrste.“ Znate li koje su najprilagodljivije vrste na planeti Zemlji? To su virusi, bakterije, gljivice i paraziti. 

Ne znam koliko vam se dopada ovaj podatak, ali od činjenica ne može da se pobegne. Na šta aludiram? Na to da u današnjim uslovima života, kao uostalom u svim vremenima, i među ljudskim vrstama postoje oni koji su snažni, postoje inteligentni i oni prilagodljivi. I da opstaju upravo ovi poslednji, koji se vrlo uspešno adaptiraju i infiltriraju u sve društvene sisteme. Kako cela stvar izgleda u našoj realnosti? 

Sigurno se niste jednom našli u situaciji da vam je kolega u poverenju nešto ispričao što se vas direktno i ne tiče, što je u suštini običan trač o nekom trećem kolegi, ali ste vrlo zdušno slušali o čemu se radi i postali saučesnici jednog takvog čina. Dobro, to je ljudski, ništa strašno i ništa novo. Onda se zapitajte koliko puta ste učinili nešto što se protivi vašoj zdravoj logici i smislu za konstruktivna rešenja, da biste sami izbegli neku obavezu više, ili da biste se jednostavno utopili u masu (u prosečnu vrednost onoga što predstavlja vaš, na primer, radni kolektiv i poslovno okruženje)? Jer ako se svojim mišljenjem i stavom zauzmete za zdravu logiku i konstruktivno rešenje, možda ćete previše da štrčite, pa ćete biti na meti onih koji ne vole te koji štrče. Izložili biste se pogledu prilagodljivih, onih koji sve preživljavaju, pogledu „virusa, bakterija, gljivica i parazita“, a niste sigurni da vi kao jedan lav možete da izdržite njihove milenijumske procese adaptiranja i prilagođavanja datom ekosistemu. Ipak, oni duže žive na planeti Zemlji.

I šta na kraju da zaključimo?

Nije važno što je evolucija iznjedrila ČOVEKA kao vrstu koja je najsuperiornija na planeti Zemlji, valja biti oprezan sa „prilagodljivima“. Zato imate dobro opravdanje ako pravite „trule kompromise“.

Samo ne znam koliko će to sreće i blagostanja doneti pojedincima (običnim građanima) i uopšte našem svetu u kome se čovek smatra najsuperiornijom vrstom na planeti Zemlji.

I šta ćemo onda sa velikim i humanim idejama i mislima poput ove?

„Šta je bilo – bilo je. Budućnost pripada onima koji su dobročinitelji dovoljno da mogu da se kaju i onima koji imaju dovoljno snage da zaglade svoju krivicu. “ Bajron Liton

Aleksandra Kosmajac