Bezimena

Nisam znala gde da počnem ni gde da prekinem. On u meni je bio poput otrovnog zavodnika, lep i neodoljiv. Čitala sam da, kada se Nečastivi pojavi na vratima, ne izgleda ti kao repati zlotvor sa rogovima i repom koji se vuče. Ne. On će se pojaviti potpuno onakav kakav ti treba. Izraziće svoju "ličnost" u onaj karakter za kojim ti duša pati. Priglićes ga jer si ljudsko biće. Jadno, žedno emocija i izgladnelo od potreba. Da, najdraža. Takav je bio on. Lep, kao što rekoh, neodoljiv.

U moj prostor je ušao poput lahora. Onako nehajno. Sve vreme je bio prisutan, ali nisam bila osvešćena njegovom blizinom sve dok se na njega nisam oslonila i time mu predala sve svoje. Stena od čoveka. Znaš li šta je sumanuto u celom našem odnosu? Ja, ovako oguljena od života, pokušala sam da ga menjam. Misleći da, ako oseti moju težinu i dodir, menjaće se. Kao što voda nagriza kamen. Vremenom, menjaće se. Nije bilo tako. Zalivala sam suzama, a štitila osmesima.

Nepokolebljiv u svojim namerama, surov u svojim željama. I tek jednog jesenjeg dana, dok sam maštala o nama, uvidela sam. Ja sam rob. Koji je sebe zarobio birajući njegove lance i sprave za mučenje, emotivno najpogodnije. Čak najlepše. I onda je, najdraža, krenulo kidanje. Cepanje i grebanje. U toj mreži koju sam lepo isplela počela sam da se mrsim. Pa gde je početak, Vaseljeno?! Oslobodi me!

Jaukala sam, molila i predala se. Gorak je ukus odluka koje ste doneli u trenutku zagrljaja. Nečastivi je čvrsto stegao. Sve što sam se više trudila da se oslobodim, da sasečem, to sam se više uplela. Tako nemoćna da se izborim sa njim, krenula sam da sečem sebe. Svaki svoj san, misao, emociju, želju... Potrebu. Gorelo je u meni poput pakla, ali to je bio jedini način da nečastivi shvati da ne želi biti tu. Da mu nametnem potrebu da ide da žari u nekom drugom. Jer u meni nema ništa više da sagori. Da on uništi. Nakon četiri godine samopovređivanja – oslobodila sam se. Ne njega. Ne. Već sebe u njemu...

Stefan Živanović