Čečen

Prođosmo pored džamije. Uhvati me neka jeza. Džamija usred Beograda.

"Stigli smo, ovde živim", reče.

"Živiš pored džamije?", upitao sam.

"Da", odgovorila je, "baš je zanimljivo, to je džamija iz šesnaestog veka, spomenik kulture."

"Dobro, samo onako pitam", rekao sam.

Na ulazu u zgradu mi je dala nešto kao lešnik.

"Kad skoči na tebe ti joj daj."

"Ko kada skoči na mene?", pitao sam.

"Dora, moj pas."

"Dobro."

Uđosmo u zgradu i popesmo se liftom na treći sprat. Ona otključa vrata i u tom trenutku na mene skoči ogromni rotvajler. Dadoh mu "lešnik", hrabro.

"Sad ste prijatelji", reče. "Moji su u Segedinu u šopingu."

Uđosmo u njenu sobu. Sedoh na fotelju i osmotrih. Lepo. Skinu sivi kaput, kapu i šal. Zima je. Prošeta po sobi do kasetofona. Ispratih je pogledom. Srce mi zaigra.

Rekla je da joj se sviđam zato što sam crn.

"Ličiš na Čečena ili Gruzina. Njih u Moskvi saleću Ruskinje. Rusi su plavi, nikakvi, nimalo muževni."

"Ja bih ipak više voleo da ličim na Gruzina nego na Čečena", rekao sam.

"Slični su, crni, svejedno je i jedni i drugi se sviđaju Ruskinjama", rekla je.

"Meni nije svejedno."

Počela je da se smeje.

"Kakve veze ima da li ličiš na Čečena ili Gruzina?"

"Ima veze”, rekao sam, "Čečeni su muslimani."

Autor Milan Neđić