Dan kad sam probao vino

Ako ti ispričam priču, a ti ćeš odmah da pomisliš da matori bulizni čekajući čamovo odelo. Ako ti je ne ispričam, ti ćeš da pomisliš da me pojela demancija. Šta je bolje? Da ti je ispričam, pa koliko izdržiš.

Sećam veoma jasno, kao da gledam. Ono, možda sam sve to i zamislio po kasnijim pričanjima. Opet, najjasniji su mi mirisi, a to se ne može zamisliti... Imao sam skoro četiri godine, bilo je na dan kada se prvi put pretakalo vino. Deda je bio u podrumu od ranog jutra i nije mi dozvoljavao da uđem. Bio je slep i nije voleo da mu se motam u blizini kada nešto radi, da mu ne bih pomerio koju alatku, pa da je pipanjem traži. Otac je došao za ručak.

–        Da li je pretočeno vino? – pitao je strogo, pitao je neodređenu osobu, ali su uvek znali ko će odgovoriti, on je  već bio glavni u kući.

–        Biće dobro ove godine – raportirao je starac, pa se meni obratio: – Uzmi bokal i idemo da donesemo.

Prvi put sam probao vino i osećao sam se pobedonosno i svečano. Kao u narodnoj pesmi – “a kad su se rujna ponapili vina”! I tako je i bilo. Taman je deda blagoslovio obed i majka mu je sipala đuveč u tanjir, a na vratima se neočekivano pojavio stric. Pomerio me je malo udesno i seo pored mene i dede, stavljajući pušku među kolena. Sa dedine leve strane, leđima okrenut ognjištu, sedeo je otac i jeo kao da ne primećuje brata. Čini mi se i da se stric nije posebno pozdravljao, samo je dedi poljubio ruku, a mene u kosu. Još tada sam se ježio kada deda govori kao da nije slep:

–        Sinko, ne prinosi pušku trpezi, ne pomaži đavolu.

Stric je poslušno pomerio pušku u najdalji ugao.

 Za stolom smo bili deda, oba strica, otac i ja. Brat je bio još mali i bio je u kolevci, a žene, majka i strina, nisu sedale sa nama kada je bogata trpeza i kada su svi za stolom, one su prinosile i gledale da se nađu dedi. Odjednom su grunula vrata. Četnik Žika Rafajka je krenuo da desnom rukom uhvati strica za vrat:

–        Tu li si, pseto partizansko! – dreknuo je iz sve snage.

Ja sam se već četvoronoške provukao ispod stola i stajao sam pored puške. Žene vrisnuše i iskoračiše prema stolu. Četnik nije uspeo da dohvati strica, on se spretno pomerio, odskočio dalje od stola i gledao je prema meni, činilo mi se, ali je svakako pogledao pušku i cenio da li može da je se dokopa pre no Žika potegne automat sa ramena. Otac je dohvatio sekiru prislonjenu uz zid, a žene skočiše prema njemu. Deda opet kao da je gledao:

–        Ne držite Krstu! Ne držite Krstu! Pomerite se! – a sam se nije pomerao sa čela sofre, bio je između već podignute sekire u očevim rukama i četnika.

Otac je ispustio nekakav neljudski poklič i zamahnu sekirom preko dede i da se Žika nije pomerio, glava bi mu bila prepolovljena. Sekira se zabi u dovratak, a Žika se skotrlja niz pet ulaznih basamaka. Nije primetio da mu se odvalio okrugli doboš sa automata, nego poteže uz psovku ka nama. Druga dvojica četnika su već izlazila iz dvorišta, a kada shvati da mu je automat beskoristan bez magacina municije, i zlikovac krenu za njima, uz psovke, pretnje, i ljutnje što nije uspeo da uhvati dugo lovljenog. Zašto zlikovac? Pa već sam čuo da je zaklao nekog dečaka... Mislio je da prenosi poruke partizanima...

Radovao sam se što je zaboravio doboš, delavalo mi je da mogu lepo da se igram njime, ali mi ga deda uze i metnu ga na klupicu ispred kuće i sede pored njega, naslonivši ruke na štap, a na njih bradu. Stric je već, preko Korije, sa puškom u rukama i komadom hleba i mesa, sa kojeg je kapala mast iz đuveča, bežao ka šumi. Krenuo sam za ocem u štalu. On uđe u odeljak za konje, podiže dasku jasla i poče da odmotava pušku, revolver, bombe i municiju. One nauljane krpe vraćao je uredno nazad.  Kada me spazi, otera me. Otrčao sam do preplašene majke, koja nije smela da progovori. Progovorio je deda, čim je začuo zvuk repetiranja pištolja:

–        Šta ćeš to, nesrećo?

–        Poubijaću ih. Sve ću da ih poubijam. Prvo Živojina, pa Begovića i Mehića, a onda svakog ko priđe...

–        Jao, nesrećo, šta sam doživeo! Kako ćeš, bre, nesrećo crna, na vojsku? Kako ćeš jednom puškom na vojsku? Decu će, bre, da ti zakolju, žene će da siluju! Kuću će da zapale! Vi ćete u goru, a mene će da ostave da se smucam pod tuđim strehama!

Uplakana strina javila je:

–        Idu... Osam ili devet...

Prvi je ušao u dvorište Begović, njemu uz ramena Žika i Mehić, koji je pričao čudno i bilo mi je zanimljivo kada sam ga dva-tri puta slušao. Deda mi je objasnio da je on kraljev oficir iz Bosne, mada mi ništa nije bilo jasnije ni nako objašnjenja.

–        Pomoz bog, stari – Begović je bio najstariji i sa medaljama na grudima.

–        Bog ti pomogao, sinko...

–        Gde je taj što je digao ruku na kraljevu vojsku? Gde je partizan? – dubok glas je bio strašan, glas koji najavljuje da onaj ko ga poseduje čini ono što naumi.

–        Vojvodo, partizan je u gori...

–        A drugi?

–        Vojvodo, kučka ošteni dva psa, pa se oni brane međusobno, a kako neće braća da se brane?

Kako je prestravljena majka pogledavala prema ambaru, u koji je ušao otac, prateći njene oči, video sam kroz otvor usta puščane cevi. Bio sam dete i s nestrpljenjem sam iščekivao pucanj, ali razgovor vojvode i dede se oduži, više nisam pratio sve reči. Dražićevci su shvatili da ih otac odnekud posmatra preko mušice, unervoziše se, stiskaju puške i gledaju. Još više su se uplašili kada su shvatili da je dvorište okruženo zgradama i da ne mogu ni da pretpostave odakle kuršum vreba. Jedino su Begović i deda bili staloženi. Begović po karakteru, deda zbog očiju i zbog godina.

Godinama kasnije nisam razmišljao o trenucima kada na klupici jedan do drugog sede deda i četnički komandant, kada se odlučivalo da li će nas sve poubijati i sve popaliti, a onda sam počeo samo to da motam po mušljikavoj glavi. Deda je u jednom trenutku pružio ruku prema licu Begovića i opipao ga, kao što i mene opipava kada mu sednem u krilo. Sigurno je, kada je video da je to vojvodsko lice uredno obrijano, shvatio šta će dalje. Spustio je ruku i na grudima dugo opipavao medalje. Onda je iz svog džepa izvukao medalje sinova stradalih na Kolubari i na Kajmakčalanu.

–        Evo i ove, samo njih nema ko da nosi... – starac je spustio glavu kao da gleda dve Karađorđeve zvezde na dlanu, a da je imao oči, sigurno bi zaplakao.

Četnički komandant otvori usta. Sve se ukočilo, svi čekamo šta će reći. Ništa. I on ni u šta ne gleda. Ta toliko dugo otvorena usta i potpuna tišina naterali su me da pomislim da sam ogluveo od silnog uzbuđenja... ne... ne od straha... Samo sam čekao da se nešto desi...

Ne znam koliko vremena je prošlo, Begović, ne pomerajući i dalje usne, spusti šaku i prekri dedin dlan i zvezde. Tek kada je i sam spustio glavu i pogledao spojene ruke, čuo sam reči:

–        Znači, tvoj unuk se sprema da puca na nas... – usledio je grleni uzdah nalik na stenjanje, učinilo mi se – preteće. – Neka izađe... – samo da znaš koliko je bio miran kada je stavio do znanja da mu je jasno da je na nišanu.

Opet duga tišina, opet sve ukočeno. Ja odmeravam jednu po jednu osobu u dvorištu i čini mi se da čujem kako mi vrat škripi pri laganom okretanju glave.

–        Neka izađe! – komandantov glas je bio naredbodavni, silovit, i odnosio se samo na mog oca, da čuje jasno.

–        Sinko, on će da izađe, ali neće sa vama... – blag dedin glas nosio je pretnju, govorio je da je otac na sve spreman.

–        Neka izađe, samo da ga vidim!

I opet tišina i opet se čeka. Ne znam kako je slepi deda uvek znao gde je ko i gde je šta, ali pravo prema majci klimnuo je glavom. Ona se nesigurno okrenula i, kao bolesna, kao da će se srušiti, otvorila je manja ambarska vrata i nestala u mraku. Čuo se prigušeni jauk iz ambarske tame. Ili je odgurnuta, ili je ošamarena. Potom je izašla i pomerila se od vrata, dalje od nas. Čekamo. Sve puščane cevi uperene su u tamu koju uokviravaju pepeljaste brestove grede. Zatim je ragastov ram za sliku koja pokazuje najveću snagu koju je moja porodica pokazala. Otac se pojavio polako, kao da je beskonačno dugo otresao mrak sa svoje figure. Kada ga je dnevna svetlost obuhvatila, video sam nadute grudi, kao da iščekuje udarac. Čudno, ne pamtim lice, oči... Samo uzdignute grudi i nadlanice okrenute ka četnicima i kao da savijenim  palčevima gladi šavove na nogavicama. Tada sam, ionako mali, shvatio da u desnoj ruci drži revolver, u levoj bombu. Kasnije su neki od četnika pričali da nisu videli da je izašao naoružan, ali po sledu sam siguran da Begović jeste. Okrenu se ka svojim vojnicima, pokaza im rukom da spuste cevi i raširi ruke ka ocu.

–        Pa to si ti! A ko će drugi no Krsta!?  – vojvoda se nasmeja kao sebi, kao tome što se nije dosetio na vreme, pa krenu raširenih ruku ka ocu.

Ocu je to bilo najteže. Bio se spreman da puca i da ga ubija, nije bio spreman da se grli sa komandantom. Mislim da sam samo ja video da se malo iskosio i ispustio u mrak ambara revolver iz desne ruke, dok je bombu pri okretanju i kao malom saginjanju gurnuo u džep pantalona i bio je spreman da se grli...

Sada bi mogla priča još dugo, no ni meni se više ne priča bez rakije... A, sipao si mi... Ja se zaneo, pa nisam ni video... Živ da si! Popij, more, i ti jednu! Tako!

Nego, da ne ispadne da je grljenje sve rešilo. Nije. To grljenje je označilo jezivo vreme za našu porodicu. Begović je oterao svoje četnike i seo na ambarski prag sa ocem, majka je donela rakiju, mene su oterali u kuću. Otac i Begović su se sreli u nekom mlinu na početku rata i celu noć pili. Tada je on tek došao iz Toplice da regrutuje četnike, a iz Crne Gore neki dan pre njega došao je i Tempo Vukmanović da upisuje partizane... To ti je sad istorija, ali Begović je sve do tog dana mislio da je otac otišao u komuniste, pošto je odbio da pristupi četnicima, a sada je bio zadovoljan time što je ideološki neutralan. Ipak, to nas nije spasilo kasnije, jer je vojvoda insistirao da mu otac preda strica čim se pojavi. I znaš li šta je bilo? Na kraju su otac i stric morali dobrovoljno da odu u bugarski logor, da bi se spasili i četnika i partizana. E, ovo da ti kažem – nikad više nisam okusio vino! Popijem samo... o, pa ona prazna...

Zoran S. Nikolić