Devojčica i lutka

Još petnaest dana do Nove godine. Radnje u gradu su prepune. Ljudi ulaze, izlaze, vuku pune kese poklona i namirnica kako bi što lepše proveli praznike sa svojom porodicom.

Anđelija stoji ispred radnje sa igračkama i tužnim okicama posmatra lutku Barbi u crvenoj haljini sa dugom plavom kosom.

"Nikad neću sakupiti dovoljno novca za nju.",  premeće iz ruke u ruku novac, brojeći ga. A onda, shvativši da joj treba još mnogo, spusti glavu, novac vrati u džep i ode.

Sara je zastala sa poslom u radnji i gledala devojčicu. Nije tačno znala šta je muči, ali je jako dobro osetila njenu tugu. Kada se devojčica udaljila od izloga, Sara se vrati svom poslu.

Anđelija je često dolazila ispred radnje gledajući lutku. Svaki put bi izvadila novac iz džepa i brojala, ali uvek je dolazila do istog zaključka, nema dovoljno para. Sari nije promakao ni jedan njen dolazak. Jednom je izašla ispred i obratila joj se :

"Dobar dan! Šta bi ti želela da kupiš?"

"Dobar dan! Sviđa mi se ova lutka, ali nemam dovoljno novca. " , spustila je glavu i brzim korakom otišla svojim putem.

Sara je dugo gledala za njom. Nije ni ona imala viška novca da bi joj pomogla . Ušla je u radnju stresajući hladnoću sa sebe.

Dani su prolazili, praznici su bili sve bliži. Količina lutaka u radnji se smanjivala. Sara se plašila da se ne prodaju lutke dok devojčica sakupi novac za nju. Poslednjeg dana te godine, došavši na posao vidi da je ostala samo jedna lutka. "Ne smem dopustiti da se i ona proda. To bi slomio devojčicu." Dugo je stajala ispred police sa lutkama i razmišljala šta da radi. A onda je donela  odluku zbog koje se odmah osećala odlično. Novac koji je skupljala da kupi sebi čizme iskoristiće za kupovinu lutke. Tog momenta bila je, verovatno srećnija nego što će devojčica biti.

Baš tog dana Anđelija nije došla. Upakovala je lutku i nakon zatvaranja radnje, krenula da je potraži. Obukla je kaput i uvila se šalom. Veselog lica izašla je na ulicu. Grad je bio pun ljudi, kao da će tu dočekati Novu godinu. Nije se sticao utisak da će se ulice ikada isprazniti. Sneg pod nogama stvarao je zanimljiv zvuk, dok su pahulje padale kao da plešu, zavodeći svojom belinom I prelepim izgledom stvarale čaroliju. Sara je ispitivala decu iz kraja da li znaju gde živi devojčica, opisujući im kako izgleda. Jedan dečak joj je prstom pokazao kuću i rekao da je Anđelija bolesna. Sarino lice poprimi tužan izraz i ona požuri ka toj kuću.

Vrata joj otvori žena, malo starija od nje. Mršava, guste smeđe kose skupljene u punđu. Sara joj se predstavi i upita za devojčicu. Majka je uvede u kuću i pokaza joj gde Anđelija leži. Priđe krevetu i na tren zastade misleći da devojčica spava. Istog trena ona otvori svoje lepe, krupne oči i osmeh joj zatitra na licu kad ugleda prodavačicu iz radnje.

"Nisam uspela da skupim dovoljno para za lutku. Sad je sigurno više nema. To ste došli da mi kažete?"

"Ne, ne nikako. Donela sam ti lutku." , Sara joj pruži kutiju.

Oči bolesne devojčice zaiskriše od radosti. Skupi snagu i podiže se u krevetu kako bi otvorila kutiju. A onda zastade i tužno pogleda Saru:

"Ali ja ovo ne mogu da platim. Nemam dovoljno para."

Sara se nasmeja i pomilova malenu ruku, tešeći je.

"Ne brini, to ti je poklon od mene. A tvoj zadatak je da brzo ozdraviš i dođeš kod mene u radnju da mi pomogneš oko slaganja igračaka."

Namignu devojčic,i a ona veselo klimu glavu, skrivajući suze u očima. Nagnu se ka Sari i zagrli je. Sari je srce bilo puno. Drago joj je što je usrećila devojčicu, a za čizme ima vremena, sakupiće ponovo potreban novac. Više vredi sreća tog deteta od bilo čega drugog. Pozdravi se sa Anđelijom i majkom i srećna izađe na ulicu. Podignute glave nastavi dalje puštajući pahulje da joj miluju lice.