Dobra

Zadržao sam se na poslu nešto duže, pa sam kasnio po Milicu u vrtić. Dan je bio vreo, bez daška vetra.  

Sav uznojen stigao sam do „Kolibrija“.

Milicu sam zatekao kako nešto važno objašnjava svojim vaspitačicama. Ugledavši me, potrčala je ka meni. Sagnuo sam se i poljubio je, a ona me je pomilovala po obrazima i šapnula: ­

– Moj tata.  

Nije što je moja, ali u onoj tankoj roze haljinici, belim soknicama i sandalicama boje peska, stvarno je izgledala kao princeza.

– Izvinite zbog zakašnjenja. – rekao sam. Ali, Milicina vaspitačica Nađa kao da me nije čula.

– Milica je baš jedno divno dete, kakvo se samo poželeti može. – rekla je – Toliko je drago i bistro jedno dete da stvarno nemam reči. Samo...

– Hvala vam na svemu. – rekao sam – I do viđenja.

Milica se već bila zaputila ka izlazu, pa sam požurio za njom.

Otkud to da je Nađa ovoliko hvali, zapitao sam se kada smo nas dvoje već stigli do ulice. Mora da su danas izostali njeni nestašluci. Ali zašto je onda krenula s pričom kako je moja Milica divno detence, kao da ja to ne znam? Možda je htela još nešto da mi kaže?

Pružio sam korak, hitajući da se što pre sklonimo sa ove grozne vreline. A Milica me je u stopu pratila i veselo pevušla pesmicu koju sam i ja voleo kad sam bio njenog uzrasta:    

„Iz kuće je istrčao na ulicu Iva,

sav zaduhan zahuktao k’o lokomotiva,

ćihu, ćihu, ćihuhu, ćihu ćihu ćihuhu...“

Kad smo se približili našoj zgradi, zastala je najednom i rekla mi:

– Tata, moram nešto da ti kažem.

– Reci, pile. – odgovorio sam. 

– Je l’ tako da su one moje vaspitačice bezobrazne?

– Otkud ti sad to da su bezobrazne? – nasmejah se.

– Bezobrazne su. Slagale su me da ću ja danas biti dobra!

– Moolim!? – zbunih se na trenutak – I, šta kažeš, slagale su te da ćeš danas biti dobra?

– Aha.

– Pa jesi li bila dobra?

– Jesam! Tako one kažu.

– A šta ti kažeš?

– Bila sam malo nevaljala.

– Malo nevaljala?

– Ma da. Znaš ti mene.

– A kako si to bila nevaljla?

– Marku sam iscepala novu bojanku. Počupala sam Anu za kiku, bezobraznica jedna, dirala je moje barbike. I da, Kristinu i Jasminu sam prskala vodom, a Nikolici i Joci sam pokvarila Ajfelovu kulu...

Dakle, to je Nađa htela da mi kaže.

– I, jesi li dobila grdnju za te nevaljalštine?

– Jesam malo. Ali nisam ja ništa bila kriva. Vaspitačice su rekle da ću ja biti dobra. – odgovorila je slegnuvši ramenima. 

Utom se začula graja iz nešeg parkića koji je bio u debelom hladu.

– Odoh ja malo. Zovi me kad dođe mama. – otpevala je u jednom dahu i otrčala kod svojih dugara, da nastavi sa  nestašlucima.