Dolazak u Miliće (nastavak "Vodenice")

-Ja sam Sava Mitić, gazda ovog imanja. Šta znaš da radiš? Meni trebaju uvek vredni ljudi…posla ima ovde uvek. Ako budeš poštovao ovu kuću, biće ti dobro i ništa ti neće nedostajati.

-Znam puno toga, radio sam dosta sa majstorima.- poče Radovan.

-Kakav si sa psima? Treba mi čovek koji će brinuti o mojim lovačkim kerovima. Proletos mi se bivši radnik razboleo i umro. Ne mogu da nađem čoveka koji ume sa njima.Često idem u lov, a i ja ih puno volim.- reče mu gazda Sava.

-Volim životinje uopšte, a retko koji ker me ne prihvati brzo.- odgovori Radovan ozarenog lica.

-Dobro.Videćemo…smeštaj ti je tamo u onoj kući gde su i ostali radnici, hranu imaš i još ćeš dobiti nešto para. Dogovoreno?- reče mu gazda .

-Hvala gazda! Nećete se pokajati.

-Idi ostavi stvari u kuću, pa da ti pokažem kerove.

Radovan je ostavio ono malo svojih stvari u platnenom zavežljaju u kuću i izašao da mu gazda pokaže sa čime će se baviti na imanju. Dok je dolazio do imanja našao je jedno zgodno mesto, malu pećinu u koju je sakrio one svoje dukate, da ih sačuva i da mu ih neko ne pokrade.

-Evo, o njima ćeš da se brineš, hraniš, čistiš...dresiraš. Ako nisi siguran da možeš bolje ti je odmah odustani…daću ti drugi posao.- reče mu gazda, kada su ušli u pokrivenu štenaru gde se nalazilo desetak rasnih lovačkih kerova. Čim su ušli, kerovi su prišli, pomalo ispitivački, okupili se oko gazde, a onda su polako prilazili Radovanu, koji ih je strpljivo sačekao da ga pomirišu i osete njegovu blizinu. Psi su ga brzo prihvatili i Radovan je redom počeo da ih mazi. Gazda ga je posmatrao sa strane,bilo mu je drago da je konačno našao zamenu za svog bivšeg kerovođu, a i ovaj momak mu se nekako sviđao.

 -Prihvatam,gazda Savo! Mnogo su lepi, bićemo mi sjajni drugari.- reče Radovan dok je mazio kerove koji su ga skroz okružili.

Od prvog dana Radovan se nije odvajao od svojih ljubimaca, brinući se o njima. Prekidao je jedino kada je odlazio da na brzinu nešto pojede sa ostalim radnicima u vreme obroka. Mesec dana kasnije, dok je radio nešto od dresure sa kerovima, do štenare je došla jedna lepa naočita devojka od oko dvadeset godina i pozvala ga:

-Radovane! Gazda te traži!

Radovan se okrenuo i pogled mu se zalepio za dva krupna crna oka. Na momenat je ostao bez daha i reče joj:

-Evo odmah idem…samo da ih zatvorim. – zatvori vrata na štenari i pođe za njom.

-Kako se zoveš? Ti si nova?

-Ljubica. Juče sam počela. Odakle si Radovane? Ja sam došla sa Golije.

-Iz Loznice. Roditelji su mi umrli, nemam ništa tamo, pa sam krenuo da nađem mesto gde da se skrasim.-odgovori joj on, a drago mu je bilo što je video da se i ona stidljivo interesuje za njega. Razgovor je kratko trajao i stigli su do gazdine kuće.

-Voleo bih još da pričam sa tobom, kad imaš vremena dođi do štenare…molim te!- reče joj on dok su ulazili. Ljubica se zarumene, okrenu glavu da on ne primeti i pođe unutra.

-I ja bih volela! Ugrabiću poneki trenutak.- reče mu na rastanku.

-Evo me gazda! Tražili ste me!

-nastaviće se-