Džez orkestar

Kasnili su prilično, to samo muzičari sebi mogu da priušte. Voditelj se vrpoljio provirujući na vrata. Nije imao kud, po drugi put je stao pred publiku, izvinio se i rekao da kasne zbog problema na putu, ali sada je sve u redu i uskoro će biti tu. Osmehnuo se neubedljivo. Mi smo sedeli i čekali. Šta smo drugo mogli?

Najzad su stigli, voditelj je odahnuo, stao pred publiku i najavio orkestar najnormalnije, a i jasno se videlo da mu je pao kamen sa srca. Dočekali smo ih mlakim aplauzom. Gledamo kako unose instrumente i ponašaju se kao da su stigli ranije pa imaju dovoljno vremena da se natenane raspakuju. Štimuju instrumente i u poslednjem trenutku primećuju da su zaboravili nešto bez čega se ne može. Klarinetista trči po zaboravljenu stvar, a ostali se smeškaju. Čini se da su zadovoljni kvalitetom klavira u uglu. Srdačni su i veseli, kao da nisu imali nevolja na putu, kao da im je posebno drago što je sala poluprazna i slabo akustična. Klarinetista se vraća nasmejan i više ih ništa ne sprečava da počnu.

Trombonista je šef, pucketa prstima, broji i najavljuje prvu mumeru. Klarinetista je olizao vrh instrumenta i nastavio da mljacka. Basista odmah pada u vatru, isteže vrat, vuče žice na sve strane i lupa nogom. Gitarista je potpuno miran, pomera samo šake i prste, ne mlati glavom ni kada ima solo deonicu. To i dalje radi basista koji je sada sasvim istegao vrat i maše glavom negde na sredini sale. Nikome nije jasno kako izbegava paučinu koje na  toj visini ima poprilično. Klarinetista je prestao da mljackanja, uključuje se, a šef orkestra ostavlja trombon na stalak i iz torbice vadi konzervu – zaboravljenu stvarčicu. Na njoj se vidi etiketa hrane za pse, a u njoj je pesak pažljivo odabrane granulacije. Pucka prstima i počinje da mlati njome, lagano, skoro stidljivo, onda punom brzinom, isteže ruku i stiže do basistine glave. Ostatak orkestra je u transu, naravno osim gitariste, on je i dalje nepomičan, ukočen, možda ljut ili mu je ovo prvi nastup sa orkestrom. Bubnjar i klavijaturista su se razmahali, sviraju i rukama i nogama. Basista im je uzor, oduševljeno ga podržavaju i podražavaju, ali ne mogu toliko da istegnu vrat ili ne vole paučinu. Šef sale stoji kod vrata i zabrinut je za sudbinu klavira. Sa zebnjom posmatra momka koji iz sve snage lupa po njemu i pribojava se da će se nešto polomiti.

Dok trubač široko raširenih nogu duva, trombonista pored njega ima pauzu i koristi je da pročita upustvo sa etikete. Slova su sitna, ali nema šta da radi i kada je pročitao upustvo na svih pet jezika, čvrsto je odlučio da kupi psa. Ništa o tome nije rekao, samo se osmehnuo i pucketajući prstima ostavio konzervu i uzeo trombon, a iz zaboravljene torbice gumu za otpušavanje slivnika. Dok je svirao, povremeno ju je gurao u vrh izmamljući neobičan zvuk. Ponosan je na muziciranje i odluku da kupi psa, i to se jasno vidi. Nastavlja da gura gumu, publika mu oduševljeno pljeska, a basista mu se osmehuje i podstiče ga.

Klavijaturista se popeo na klavir onog trenutka kad se pojavila guma. Odsvirao je deonicu koju je moguće izvesti samo na taj način i posle salta koji je izmamio nevericu i uzdahe u publici, seo i, kao da se ništa nije desilo, nastavio da svira. Šef sale više nije mogao da izdrži i otišao je u kancelariju po pištolj. Klavir je bio vredniji od cele sale i direktor mu je to naglasio. Nije se plašio da će on da ukrade koju dirku, pažljivo ih je prebrojao pre koncerta i zapisao. Znao je tačno koliko ima belih a koliko crnih, samo je strepeo da ne polomi koju jer više nije imao skupocenog, specijalnog lepka, te bi morao sam da ga nabavi.

Ne sluteći ništa, nastavljaju svirku u koju je sada uključena i publika pljeskanjem u pogrešnom taktu. Šef orkestra se ljuti zbog toga i frkće iz sve snage, ali okleva da upotrebi kratež koji stoji ispod stalka za trombon. Publika je frktanje doživela kao deo koncerta, kao još jednu, snažnu, vrlo uspelu improvizaciju i odmah se osetila prozvanom da još jače pljeska.

Zoran Plećević