Erotoman (četvti deo)

Eh, ali emotivno nezrela ličnost je već nešto drugo. To je opasna dijagnoza. To boli. Naročito ako bih to ponekad čuo iz Marininih usta. Uvila bi tu svoju pomisao u birane reči, kao da mi poklanja bombonjeru napunjenu otrovom. A od toga zbilja nema ništa gore.

Kad u njenom glasu osetim da u njoj tinja neko nezadovoljstvo, dođe mi da svisnem. Pokunjim se. Potonem. Niti znam kako da se odbranim od toga, niti umem nju da umirim. Onda dozivam Boga i pitam ga kako da se izborim s tim?

Šta drugo da uradim? Da se svađam s njom? To nikako. Da pokušam da je ubedim kako nije u pravu? Ne pada mi na pamet. Da je pažljivo saslušam? To da. Da joj obećam da ću dati sve od sebe da je učinim još srećnijom? Svakako. I u to ime, podneću svaku žrtvu, to sam već sa sobom raščistio.

Međutim, da li baš svaku svaku žrtvu?

Bilo je to pre nešto više od mesec dana. U Marini je proradio neki živac i ona je ustanovila da u našoj vezi nešto ne valja. Prosto neverovatno, posle tri godine njoj su se najednom otvorile oči? A dotle je valjda bila ćorava, šta li? Šta sam drugo mogao da pomislim? I što je najgore, to nešto što ne valja ispostavilo se da sam zapravo bio – ja! A, ne, nije ona htela da me menja za nekog drugog, želela je da promeni mene. Nije to ništa čudno, mnoge žene to rade manje ili više uspešno. Svako od nas muških je njihov manje ili više uspešan projekat.

Mnogo toga se promenilo u mom životu otkada smo nas dvoje zajedno, ali ispalo je da se u meni nije promenilo ono glavno – to jest,  ja se nisam dovoljno promenio. Da jesam, ona bi i sad blistala kao onih naših prvih dana. To je bio ključni problem. Neko zreliji od mene znao bi kako s time da izađe na kraj, a meni je bila muka od svega. Svakakve misli su mi padale na pamet. Na kraju sam se ludački napio, malo je falilo da tako pijan zaspim na tramvajskim šinama, na raskrsnici kod Vukovog spomenika. Đubretari su me spasli. A da me je neko vozilo pregazilo, ili me udario tramvaj, išlo bi Marini na dušu. Jer, napio sam se zbog nje: šta joj je trebalo da pokvari našu idilu?

To veče smo proveli kod nje. Bila me je pozvala da ozbiljno porazgovaramo, mislio sam opet joj kasni ciklus, pa je uhvatila panika. Ali nije to bilo u pitanju. Pošto smo popili kafu i odigrali partiju jamba (pustio sam je da pobedi), ona se najednom uozbiljila. Lice joj se  naoblačilo.

Nije okolišala. Uzdahnula je i rekla da o ovoj stvari više ne može da ćuti, ili će da pukne.

– Mili moj, nije mi lako ovo da ti kažem, ali, molim te, prihvati to kao moju molbu. Dugo sam razmišljala o tome i stvarno nemam izbora. Odlučila sam da neko vreme nemamo seks.

– Da nemamo seks?!

– Da. Vreme je da se već jednom urazumiš i počneš da gledaš na život kao zreo čovek, koji misli na budućnost, pravi neke životne planove, a ne živi od danas do sutra.

– Ništa od seksa? Jesi li sigurna? – zavapio sam.

– Tako je najbolje za oboje. – rekla je, – Zapitaš li se nekad koji su tvoj prioriteti u životu? Kako vidiš sebe kroz pet, deset ili petnaest godina? Kako vidiš nas dvoje? Mili moj, ne možeš ostati klinac doveka. I samo mi nemoj reći da tražim previše od tebe. Imam valjda pravo da mislim na našu budućnost, zar ne? Preispitaj malo sebe, to je sve što hoću.

– A dotle, dok se ne preispitam…

– Nema seksa. U suprotnom, ništa se u tvojoj glavi ne bi desilo. Seks te jedino pokreće. Jedino na njega misliš. Kapiraš?

Ništa nisam ukapirao. Osim da ćemo neko vreme živeti u celibatu. A dokle, o tome će ona odlučiti.

I nije da sam bio iznenađen, već sluđen. Istina, pre više meseci pomenula mi je nešto slično, ali mislio sam da se šali. Nije valjda luda – zašto da se odreknemo onog najlepšeg što imamo?

Seks je vrhunac intimnosti i kruna svake veze. Ona najfinija i najtananija osećanja koja gajimo prema nekome, ono što nas spaja, ovaploćuje se dok vodimo ljubav. Hajde, zaustavimo na trenutak planetu i stavimo zabranu na seks na samo nedelju dana, izbilo bi na stotine ratova i svet bi se raspao na komade. Marina reče da njen veto na seksualne odnose treba da shvatim kao molbu, a ja sam shvatio kao objavu rata. I još da meri koliko napredujem. Zašto mi to radi? preispitivao sam sebe. Da ima drugog, na to ne sumnjam. Šta je onda? Uvek sam prihvatao sve njene sugestije. Rekla bi mi, vidi na šta ti liči ta dvojka, i ja bih već koliko sutra otišao kod zubara. Što ne skineš te glupe tapete i ne okrečiš stan, i ja bih sledećeg vikenda gulio tapete i krečio stan njoj za ljubav. Šta će ti zavese kad ničemu ne služe na šestom spratu? Skidaj zavese. Šta će ti taj tepih kad samo skuplja prašinu? Nosi tepih u podrum.

Ona misli da to tako može, da se igra sa nečijim životom. Odakle joj takva genijalna ideja, pitao sam se. Njoj kojoj je svaki naš trenutak između dva seksa bio predigra? Njoj koja je i od najtrivijalnije stvari, čitanja vremeske prognoze, kuvanja kafe i vezivanja pertli, umela da napravi ritual?

Nije mi padalo na pamet da je pokrenula tu lavinu zato što više nije mogla da čeka – žurilo joj se da ostvari ono o čemu svaka žena mašta; da ima odgovornog muškarca uz sebe, kome će roditi dete. A meni je falilo tako malo.

U povratku od nje i našeg mučnog razgovora, sišao sam kod Vukovog spomenika, i ugledao jedan osvetljeni ćumez sa nekoliko stolova, praznih uglavnom. Bilo je negde oko 22 časa. Ušao sam, toga se još sećam, i poručio duplu lozu. I još jednu. I još jednu. Kako sam dospeo do tramvajskih šina, ne sećam se.

No, narednih dana, kada sam razmislio o svemu, shvatio sam da ona ipak ima pravo. Stvarno bi trebalo da se uozbiljim ukoliko želim da je zadržim.

Zar nije glupo ovo što sam se napio? Mogao sam da nastradam.

Marina se mnogo potresla zbog toga. Nije trebalo ono onako da mi saopšti, šokirala me je. Ne bi mogla sebi da oprosti, da mi se nešto desilo. Tako mi je rekla, i videlo se da joj je bilo žao.

Ipak, to ništa nije promenilo u njenoj odluci.

Ja sam morao da se promenim, ako mi je bilo stalo do nje.

Ali, ljubavi, to se ne dovodi u pitanje. Naravno da mi je stalo.

Evo, za početak, postaću finiji, pažljiviji, prestaću da psujem, da se džapam sa Lidijom, a neću više ni da kasnim na posao.

To sam stvarno bio odlučio, znajući, ipak, da to neće biti dovoljno.

A, opet, to što nas je osudila na celibat, nisam mogao da prihvatim. Bolje da smo raskinuli. Ne, nije bolje, ali je, na neki način, poštenije. Volimo se, a ne dopušta mi ni da je dodirnem, pa da li je to normalno?

Pokušavao sam da je ubedim, nabrojao sve psihosomatske tegobe koje uzrokuje seksualna apstinencija kod osoba sa povišenim libidom. Donosio joj i stručnu literaturu. Upućivao na tekstove sa interneta. A ona se samo smejala na to. Hej, njoj je to bilo smešno!

Daj, pokaži mi bar grudi, samo dvaput da ih coknem, jednom sam je zamolio. Gledali smo neku domaću seriju na TV-u. Činilo se da se dvoumi, ali ne. Pogledala me je hladno i rekla:

– Ne! Dobićeš i mnogo više od toga, ali kad to budeš zaslužio.

– Pa, šta hoćeš, da te zaprosim?

– Da me zaprosiš?! – izbečila se, – To bi bilo divno, ali ne dolazi u obzir. Bar zasad. Mili, moraš prvo da se popraviš, pa tek onda da me zaprosiš. Shvataš?

Onda me je poljubila u nos i zagrlila onako kao što se grli dete. I baš tako sam se osećao u njenom zagrljaju, kao dete. Došlo mi je da zaplačem od muke.

O toj temi, nismo više razgovarali sve do onomad, kad me je  pozvala telefonom da se pohvali kako će možda uskoro dobiti unapređenje.

Onako uzgred, i mene je pohvalila da sam se, ponajviše zahvaljujući njenim merama, malo doveo u red. Pomak je očigledan, rekla je.

– Popravio sam se! Pa to je onda sjajna vest za mene. Pardon, za nas dvoje! – uzviknuo sam ushićeno.

Palo mi je na pamet, kad već tako lepo napredujemo, zašto je ne pozovem da dođe kod mene. A kad dođe, možemo i da nastavimo pregovore, pa na kraju, možda i završimo u krevetu.

Ništa me ne košta da pokušam. Neće biti ni prvi ni poslednji put da mi zalupi slušalicu u pola rečenice.

I upravo to se desilo. Čim sam je pozvao da dođe, spustila mi je slušalicu. A onda me je posle deset minuta pozvala.

– Da li sam te naljutila? 

– Jesi.

– Jako?

– Da, jako.

– Izvini – rekla je, – Ali kad budem htela seks, znaćeš. Staću pred tebe golišava i nećeš morati ništa da me pitaš.

Način na koji je to izgovorila, zaparao mi je uši. Shvatio sam da je ovo što radim samo puko gubljenje vremena. Ona se neće predomisliti, a ja moram krenuti u akciju. Ako može da se odrekne seksa sa mnom, odreći će se i mene bez po muke.

Ali, koji je to prvi korak koji treba da preduzmem? Možda da napravim nešto skroz ludo, nešto veliko što će njenu „ucenu“ da baci u zasenak? Recimo, dam oglas da poklanjam bubreg? Znam, Marina će reći da sam jebeni filantrop željan publiciteta, ali shvatiće (valjda će shvatiti?) kakvo je čudovište napravila od mene. Ili, proći ću go preko Terazija noseći transparent na čijoj jednoj strani će pisati DAJMO ŠANSU RAZUMEVANJU!, a na drugoj DAJMO ŠANSU SEKSU! Kakve sad veze imaju seks i razumevanje, pitala bi me razrogačenih očiju. A ja bih joj smrtno ozbiljno odgovorio: Krajnje je vreme da svet obrati malo više pažnje na ovakve ko što sam ja, mučenike, čija je jedina misija u životu da budu vredni i poslušni, i koje niko ne pita šta je to što oni hoće. Svetu treba ukazati da ima problem. Poslednji je čas da se dozove pameti, inače: desiće mu se nešto strašno i boleće kao nikad dosad. Ili će mu se dogoditi nešto još gore: nestaće kao da nikad nije ni postojao.

Nestaćemo i nas dvoje. A šanse da izbegnemo takvu sudbinu, još postoje, dok god postoji nada da nešto može da se promeni, zato kažem dajmo šansu seksu! Na ovom svetu ne postoji ništa toliko jednostavno i toliko univerzalno kao jezik seksa. Dobro, kao jezik vođenja ljubavi, prihvatiću tvoju intervenciju, premda mi to tvoje jezik vođenja ljubavi, zvuči udžbenički. To je jezik koji svi razumeju nezavisno od pola, boje kože, vere, ili nacije, ili stepena pismenosti. Nije to nikakva utopija, samo mogućnost da čovečanstvo izađe iz ovog ćorsokaka.

Ne, Marina, uopšte ne govorim gluposti. Zaustavi prvog koga sretneš na ulici i reci mu da će naći ljubav svog života iza prvog ćoška, gledaće te kao da ti nešto fali. Ali ako mu kažeš da ga iza tog ćoška čeka najbolji seks u životu, potrčaće tamo koliko ga noge nose. Ne, ne sudim po sebi, prosto znam da je tako. Hajde, zaustavićemo nekoga zajedno, pa ćeš se uveriti da li govorim gluposti…

Govoriš!

Marina, ljubavi, ne radi se o tome da samo ja treba da se promenim, nego i svet treba da se promeni. Svako od nas malo da se promeni. I ti, takođe. U tome je poenta. Ako ja tu mogu nešto da doprinesem, tu sam, makar i rizikovao. (Sve za tvoju ljubav!)

Recimo, ako ukantam nekog ovdašnjeg korumpiranog političara, ti bi rekla da je to ludost. A ja bih se proslavio kao ubica jednog od tih što nemilice zabadaju zube u zdravo tkivo čovečanstva i svima nam rade o glavi.

Grešiš, mili – čujem kako mi odgovaraš, - Danas je najgluplje od svega ukokati neku političku smrdibubu. Niko nije lud da prlja ruke.

Možda si u pravu. Bolje je koknuti nekog biznismena, ili neku facu sa estrade.

Kažeš i to je glupo.

Pa šta onda da radim? Da čekam da se svet opameti?

Što ti nisi čekala da se ja opametim?

Ili da opet dohvatim lozovaču?

Ha-ha, kako onda naliven da ti izađem na oči, mila moja? Poludela bi. Zar mi juče nisi rekla da sam danas slobodan do uveče, a tačno u dvadeset nula nula, upicanjeni,  ja sa cvećem, a ti sa bombonjerom, treba da se pojavimo na večeri kod tvoje seke Lidije da nas upozna sa svojim novim dečkom. To će joj biti treći ovog meseca, ako se ne varam. I teško meni ako nešto zabrljam, to nisi propustila da kažeš.

Mislio sam, opet, pretpostavimo da kod njene seke sve protekne u najboljem redu. Ako posle moju ljubav dovučem kod mene, biće to moja veličanstvena pobeda, zar ne? Nas dvoje u istom krevetu, ha-ha...

Znaš šta, ljubavi, neću nikoga da ubijem, neći da idem go preko Terazija, neću da dam ni onaj glupi oglas, a neću se ni napiti. Evo, ispuniću jednu tvoju davnašnu želju. Šta kažeš na to? Koliko će to da nam skrati put do seksa?

Ne znaš o čemu govorim. Ne pravi se lud, kažeš mi, a čujem ti bes u glasu. Kad sam ja u pitanju, ti imaš samo jednu želju i ja dobro znam koja je!

Meni je seks u glavi, a šta je s tobom, ljubavi? Od kad si počela da misliš o tome kako da me mučiš, sve drugo ti je postalo nevažno.

Marina, ljubavi, ima da zineš kad se pojavim večeras kratko podšišan, a ne ovako raščupan. Recimo, to mogu da uradim za promenu. Iz čiste muke. A, šta kažeš na to? Biće to promena na bolje, još jedan plus za mene, zar ne?

Pola sata kasnije, s osmehom na licu, išao sam niz Ustaničku, do okretnice. Poslednji u nizu lokala bio je frizerski salon Mike Mangupa, poznatijeg kao Mika Češalj.

Izašavši iz zgrade ugledao sam nekoliko komšija kako sede na klupi i dosađuju se. Rekao sam im dobar dan i oni su mi učtivo otpozdravili. Prisetio sam se situacije kada sam ih onomad slučajno čuo kako, u haustoru, pominju ženske, pa i moju Marinu, kako nije bogzna šta, samo „dobro parče“.

Pazi majku mu, sve im se kao ne diže na nju, pa opet kažu da je samo „dobro parče“! Foliranti. Baš onomad, kad smo se Marina i ja vraćali iz bioskopa, onog ćelavca sa sedmog i onog dugajliju sa drugog sprata uhvatio sam na stepeništu kako zevaju u nju, a zavukli ruke u džepove na bermudama. Kada sam ja naišao, trgli su se kao da sam ih uhvatio u krađi. Šta li bi tek radili da je naišla neka koja po njihovim prefinjenim kriterijumima nije samo „dobro parče“? Možda grešim, ali takav sam utisak stekao o tom komšijskom kružoku. Zato se i ne družim s njima.

Nije da se hvalim, ali Marina je riba za one njihove jadnice što ih drže pod ključem kao robinje. Bez pitanja ne smeju ni do prodavnice. Ja Marini ništa ne branim, a i ona ima poverenje u mene, pri tom sam i uzoran komšija u svakom pogledu. I nisam folirant, što je najvažnije. Sve i da hoću, ne bih mogao da sakrijem da mi se diže na nekoliko komšinica, uostalom, to je najnormalnija stvar, zar ne?

Glava i ne mora da bude neko oličenje lepote, ali kad vidim duge noge i lepo zaobljenu guzu, proradi mi libido. Nije to ništa strašno, nisam ja nekakav manijak opasan po okolinu – ustrepta mi mašta, šta tu ima loše? Uostalom, u pitanju je svega nekoliko komšinica. I to sve one sa neparnih spratova: prvog, trećeg, petog, sedmog, devetog, jedanaestog…

U mojoj zgradi ima ukupno 530 stanova, raspoređenih na 28 spratova, uzmemo li da u svakom stanu živi bar po jedno žensko, to je 530 žena, i neka je bar 20 procenata onih u najboljim godinama (a ja mislim da ih ima i više), dolazimo do cifre od 106, a ja se ložim na najviše desetak njih, pa kakav sam ja to onda kurčevi erotoman? I ako sam ja erotoman, šta su tek oni tamo paćenici sa klupice? Jebene voajerčine?!

Samo neka još jedanput pomenu Marinu! Najebaće! Nju je bog stvorio za mene, a ne za njih. Kako bih im dao onim ašovom preko leđa. Svakom ponaosob! Kad mi proradi živac, neka me se čuvaju.

Razmišljajući o tome prekratio sam put do Mikinog frizerskog salona.