Greška

- Koja si ti kučka od žene!- povikala je, sva crvena u licu, moja najbolja prijateljica Daca, kada sam joj, veče pred doček Nove godine ispričala gde sam videla svog školskog druga, a njenog muža, Vladu, poznatog gradskog hirurga i najboljeg prijatelja mog muža. Nekoliko dana sam se mučila s tom tajnom, koju sam slučajno otkrila, nadajući se da će joj on sam reći i tako me poštedeti mućnog ćutanja, jer znao je da znam.Ali, posle nedelju dana čekanja, shvatila sam da nam predstoji zajednički doček, na koji ne bih nikako mogla da odem i smeškam se kao da ništa ne znam.

Vraćala sam se iz posete majci, kojoj su prethodnog dana operisali žučnu kesu, potražila Vladu u njegovoj kancelariji da ga pitam za neke detalje oko majčine terapije i dijete i pošto su vrata bila zaključana, krenula kući. Pitaću ga telefonom, ionako se čujemo svakodnevno, pomislila sam dok sam silazila niz stepenice. Napolju je prvi sumrak osvajao prostor, zajedno s maglom koja je dolazila s reke, palila su se ulična svetla i sipila je neka sitna, dosadna kiša. Bila sam bez kišobrana, pa sam navukla kapuljaču i krenula ka najudaljenijem uglu parkinga, gde sam ostavila kola, proklinjući i vreme i večitu gužvu u bolničkom krugu. Prošla sam pored niza automobila parkiranih uz ogradu, došla do svog Renoa i ušla unutra. Neki pas lutalica zastao je, za trenutak zaslepljen svetlom farova kola koja su mi dolazila u susret. Prikočila sam, da ga ne bih pregazila i u tom trenutku jasno osvetlila ljude u kolima ispred sebe. Za volanom je bio Vlada, a uz njegovo rame, mazno pripijena, smejala se jedna mlada stažistkinja, koju sam često viđala u njegovoj smeni. Kada me je ugledao, nervozno se trgnuo i odvojio od nje, ali je ona, i dalje se smejući, spustila poljubac na njegove usne i izašla iz kola. Bila sam u šoku, toliko da sam jedva pogodila izlaznu rampu s parkinga i kao bez duše se dovezla kući. Mučnina, nervozni prsti, knedla u grlu... Nekoliko puta sam uzimala telefon da pozovem Dacu, pa odustajala, čak sam pomislila da pričam prvo sa svojim mužem, ali odustala sam i od toga. Za njega je Vlada bio heroj koji mu je spasio život kada su se kao pripiti osamnaestogodišnjaci survali u jarak, i to ništa ne bi moglo da promeni.

Pomišljala sam da će, Vlada, svestan činjenice da sam ga videla u kompromitujućoj sceni, sam reći Daci, pa makar i izmisliti neko opravdanje zašto je te večeri u radno vreme bio na parkingu i šta je predstavljala intimnost koju je mlada doktorka nedvosmisleno pokazivala.  Čekala sam nekoliko dana da me Daca pozove i izjada mi se, jer je večito sumnjala da njega jure mlade medicinske sestre, ali nikada nije otišla dalje od sumnji, ali ona je pričala o dočeku, deci, problemima na poslu, o svemu, samo ne o Vladi.

Veče pre dočeka, sačekala sam Dacu posle posla i zamolila je da prošetamo do obližnjeg kafića i popijemo kafu. Radila je  kao šef apoteke, imali su dvoje već velike dece, oboje su već boli studenti. Bila je savršena žena, majka, domaćica. Uvek doterana s ukusom, odmerenih pokreta, još uvek zgodna i u kondiciji, jer se bavila planinarenjem. Znale smo se od osnovne škole i skoro da nije bilo tajni među nama. Oduvek smo poveravale jedna drugoj sve i to se nastavilo i kad smo se udale, jer  naši su muževi bili takođe nerazdvojni drugovi od najmlađih dana. Jedina bitna razlika u našim životima i brakovima je to što mi nismo imali dece. Godinama smo pokušavali, išli na razna lečenja, posle tri neuspele veštačke oplodnje ja sam jednostavno odustala i pomirila se s tim. Nekako mi se činilo da iz nekog razloga nismo predviđeni da imamo potomke i  da nepotrebno silom pokušavamo nešto što bi, da je trebalo da nam se desi, već odavno  bilo naša stvarnost, a ne samo pusta želja. Da li sam im zavidela? Ne, mislim da nisam.  Za Nenada, mog muža, i nisam bila sigurna, jer on je još uvek imao neku nadu i pominjao je da bismo možda mogli i da usvojimo dete.

Sele smo u najudaljeniji separe polupraznog kafea u parku, poručile kafu i kiselu vodu i ćeretale o svakodnevnim glupostima. Pokazala mi je u telefonu sliku nove haljine koju je kupila juče i koju će obući sutra uveče, i pitala me, jesam li ja rešila koju ću malu crnu obući, pošto nikakve druge haljine ne nosim.

- Ja ne mogu na taj doček sa vama.- rekla sam i zastala. Pomislila sam da je bolje da ćutim, ali opet,  da sam ja na njenom mestu i da je ona videla Nenada s drugom, volela bih da mi  to kaže, a ne da bude njegov saučesnik. Zamolila sam je da me ne prekida i ispričala joj celu situaciju, do detalja.

Prvo je opsovala, tiho, siktavim, besnim glasom, pa se lavina njenih reči sručila na mene i prekrila me svu, okovavši mi i srce i dušu ledenim talasom bola.

- Koja si ti gadura, a ja  godinama ćutim i trpim to što tvoj Nenad ima vanbračnog sina i što neće da ti kaže istinu i razvede se od tebe, jer zna da bi te to ubilo!!! I da znaš, ta kurvica nije ni prva ni poslednja koja se okačila Vladi, ali ja sam majka njegove dece i uvek ću mu biti na prvom mestu! -gnevno je lupila šakom o sto, pokupila telefon i rukavice i kao furija izletela iz kafea, skoro oborivši malu konobaricu koja je nosila pun ajncer čaša.

Ostala sam prikovana njenim rečima za  stolicu, pogleda uronjenog u čašu mineralne vode čiji su mehurići pucali, jedan po jedan, kao i flešbekovi u mojoj glavi, o Nenadovim iznenadnim službenim putovanjima, radnim vikendima na gradilištima širom zemlje, za koje ni u jednom momentu, nikada, nisam posumnjala da su samo paravan za dvostruki život.