Grešnica i njen čovek

Osećala je da kada duva istočni vetar, da je ulepšava i čini kosu sjajnom i mekom, da gladi bore, a da vetar miriše na poljubac koji je tako željno iščekivala. Po povratku u svoj maleni stan, primetila je da  joj oči svetlucaju i to je ipak učini srećnom. Verovala je da poseduje dozu harizmatičnosti koja je čini više ženom, nego li njena privlačna spoljašnjost.  Obrazi, zažareni, oblagali su njeno lice rumenilom, pa je uvežbavala svoj napućeni izgled pred ogledalom u spavaćoj sobi.

Ponekad bi brojala korake, namećući sama sebi izazov, pobediti samu sebe, ja to mogu, ja to mogu, da uveri sebe da je sve u njenim rukama. Ceo stan je ukrasila reprodukcijama slika, od kojih je pojedine sama štampala na jeftinom papiru i nosila ih u staklarsku radnju da im doda ram. Jedino što je tom stanu falilo beše njena kći, devojčica od šest i po godina, koja je pripala ocu, pa je ona držala njen veliki portret u svojoj spavaćoj sobi. Sve što je želela jeste da živi sa njom, što bi i bilo tako da ne beše njene svekrve, koja je gledala kao da joj je ukrala sina, stvorivši im pakao od života, uspevši da je razvede, a njen tunjavi muž nije smeo da se suprostavi majci, večito u njenoj senci. Bio je profesor geografije u istoj školi gde mu je i mati radila i ponekad se čudio kako je uopšte uspeo da oženi ženu poput Dijane.

Jednog nedeljnog jutra, suviše mamurna od proslave rođendana svoje prijateljice, neko je pozvao na mobilni. Nikad nije gledala ko je zove, faktor iznenađenja:

-Da, ko je to?- rekla je promuklim glasom. Ponekad bi joj glas zazvučao kao lomljenje stakla, a ponekad bi zapucketao poput vatre. Njena energija je obično iščilela pod dejstvom jutarnjeg bunila, prigrlivši zimski san, ali proletnje sunce već je obećavalo lep dan, pa se momentalno razbudi, čuvši pitanje:

- Hoćeš li da vidiš svoju kći?- rekao je poznati glas.

- Hoću, normalno da hoću! - radost je preletela njenim licem i ona se smešila, pa se umila nekoliko puta, začešljala kosu, misleći da li da stavi malo maskare, ali biće dovoljan i sam sjaj za usne. Devojčicu je viđala dva puta nedeljno u parku u blizini Vukovog spomenika. Otkud danas, kad je juče videla dete, ali bolje je ništa ne pitati, da se ne predomisli.

Došla je u park, sela na klupu i zapalila cigaretu. Prošla rukom kroz kosu, meku poput baršuna, kako li se samo prolepšala, pomisali, grickajući donju usnu.  Ubrzo je seo do nje uglađeni čovek, sveže obrijan, sa nemirnom kosom, valovitom i tamnom. Nije je pogledao.

- Eno Nine. Vidiš li kako je lepa? Na tebe je i ti si lepa!

- Da, zato kriješ od nje da sam joj majka, zbog lepote sigurno.

- Slušaj me, Dijana!- prvi put je izgovorio njeno ime, posle toliko vremena.- Možda sam bio pregrub prema tebi, ali razumećeš me, nisam smeo da dozvolim da budeš u blizini devojčice, da odrasta i bude kao ti.

- Kao ja? Kakva sam to ja?

- Nisam se zapravo usuđivao da ti priznam sve ove godine šta me zapravo muči i činim li ispravnu stvar. Na izvestan način, ti imaš senzibilitet za probrane stvari, počev od literature koju čitaš, zatim slike i umetničke predmete, imaš i dar da uskladiš boje i da se zaista lepo doteraš. Tvoja prefinjenost i estetika je ono što me je očaralo, na drugi pogled, jer sam prvo primetio tebe, složićeš se, ipak sam ja muškarac, ali ono što me je dotuklo je tvoj stav koji imaš prema drugim muškarcima.- rekao je, duboko udahnuvši dim cigarete. Mislio je da počne priču izokola, ako se uspostavi da je njegova majka bila u pravu, ili možda nije. U svakom slučaju ostavila mu je konfuziju u glavi, da li je ili nije, što ga je činilo krajnje zamišljenim, čak i na poslu.

- Bojim se da te ništa ne razumem.- rekla je. - Hoćeš li mi kratko i jasno reći u čemu sam te toliko razočarala, pa da viđam svoju kćer ko da sam joj tetka iz Amerike! Zna li mala da sam joj ja...- ali on je prekide.

Čovek napuni obraze vazduhom, delovao je kao da će puknuti.

- Slušaj, Dijana, izgleda da sam glup, poverovao sam u laži da me varaš, gotovo na svakom koraku, sa kim god... Bilo me je sramota zbog tebe.  Nikad ne bih ni pomislio šta ta tvoja napućena usta i detinji pogled mogu da urade... Ali, izgleda da ti tu nisi ništa kriva! - izgovorio je u dahu, praveći se da gleda u dete, okrenuvši glavu od nje.

- Idem do male. - Dijana dobi napad smeha, toliko se smejala, da je taj smeh dopro do devojčice, koja znatiželjno dotrči do nje, zagrli je i poljubi:

- Šta je Dijana? Kaži i meni da se i ja smejem.- pa joj pogladi kosu ručicama, sklanjajući je sa lica.

- Ništa, mila, ne brini, malo me tvoj tata zasmejava.

- Tata, kupi mi neki sok, žedna sam.

- Ne mogu Nina, sad, sačekaj idi igraj se još malo. Hoćeš li?

- Ali, tata, grlo mi je skroz suvo, ne valjda da deca budu toliko žedna. Razumeš?!

Tata ode do prodavnice, a Nina reče Dijani.

- Ja znam ko mi je mama. Samo što je moj tata smotan, tako je smotan. - Dijana je iznenađeno pogleda.

- A znaš? Pa ko je to?

- Pa, ti si mi mama! Evo ga ide sa sokom, idem ja još da berem cveće, a ti pričaj sa njime kao da si mu ti mama. - Dijana pogleda dete, ne razumevajući je.

- Kaži mi, molim te, majka ti je rekla tu glupost u koju si toliko poverovao?!- upita Dijana, kad je muškarac seo pored nje, a devojčica otrčala da se igra.

- Majka! Da, ona.- odgovori on.

- Tvoja majka, Danka? Tvoja brižna majka!? 

-Da, oprosti mi, molim te!

- I ti si joj poverovao, bez provere? - Dijana nije mogla da zadrži smeh. On klimnu glavom.

- I ne bih ni saznao da nije na samrti, jer nije mogla da umre, dok joj ja ne oprostim, dok mi...dok...nije rekla...da me je slagala, sve u vezi tebe...i...da...me moli da joj oprostim i da te oženim, ponovo!

- Kad je umrla? - upita Dijana

- Pre dva meseca... Molim te, udaj se za mene, to je njena bila njena želja!

- Ne želim da se udajem za tebe! ...budao jedna! I ti si čekao dva meseca to da mi kažeš? - prekrstila je ruke. - A tvoja želja, koja je?

-  I moja je želja, veruj mi! Nisam znao kako ćeš reagovati. Mislio sam da ćeš me ubiti - okrenuo se ka njoj.- Na čitanju testamenta, ostavila je sve na mene i Ninu, ali pod uslovom da te oženim, jer će da se prevrće u grobu.

- Nek se prevrće! - rekla je i krenula pobedonosno kroz park.

Nina je došla do oca, sa buketom maslačaka za Dijanu.- Opet si napravio glupost, a tata?! Pa jel si ti ćorav, Dijana te voli.

- Šta ti znaš? Imaš šest i po godina.

- Ja sve znam, ja imam dečka. Filip se zove, i jednom sam ga poljubila!

- Nina! Pobogu! - otac se uvatio za glavu. – Haj’mo na ručak.

Mladoženja umalo nije vrisnuo, kad ga je mlada zgazila svojim špicastim cipelama, usiljeno se nasmešio matičarki, potpisavši ponuđenu knjigu venčanja. Pri izlasku iz opštine, mlada se široko osmehnu nepoznatom mladiću, pošto joj je namignuo naočigled mladoženje.

- Šta to radiš Dijana?- upita je pomalo ljutito, osmehujući se zvanicama.

- Dogovaram sastanak sa fotografom, ako ti budeš kiksnuo noćas! Da ne gubim vreme!- pogleda na čas u svog bivšeg-sadašnjeg supruga.

- Bog će ti ga znati, e moja Dijana, kad ti sve opraštaš, sve! – pogled joj se zaustavi na presrećnom licu njene kćeri. “Zbog tebe malena moja, samo zbog tebe.”, pomisli

Njen čovek preblede:

"Šta ako je istina? Šta ako? Postao sam paranoik, majko.", pogleda u nebo. "Oženio sam grešnicu. Opet!"