Halo, taxi!

Zora je uvekliko svitala kada sam kod Zelenjaka istovario dvoje naduvanih klinaca, koji su se sumanuto kikotali na zadnjem sedištu mog automobila. Noć je bila na izdisaju i više nisam želeo da vozim. Druga, skuplja tarifa je prestajala da važi od šest ujutro. Ugurao sam u džep par izgužvanih novčanica koju mi je pružila drhtava ruka sa zadnjeg sedišta, poželeo sam omladini dobro jutro i krenuo ka svojoj kući na Crvenom Krstu. Dok je za ostatak čovečanstva novi dan tek počinjao, meni je polako padala noć. Tablu sa natpisom BEO TAKSI nisam palio. Odvezao sam se do pekare Kirćanski na Bulevaru, kupio četristo grama bureka sa mesom, usput pazario dva ili tri piva i pljuge, parkirao automobil u svom dvorištu, razmenio kurtoazne pozdrave sa komšijom i ušao u svoju kuću.

Polako sam skidao odeću sa sebe, pokušavao nekim čudnim pokretima da istegnem ukrućene ruke i noge i prebrojavao pazar. Nije loše. Prošla noć je bila sasvim pristojna. Uostalom, svaki petak je dobar. A i subota. Da nema ta dva dana verovatno bih odavno batalio taksiranje. Sedeo sam u polumraku za stolom samo u gaćama i polako jeo burek. Gledao sam TV, ali ništa nisam video. Sve priče, afere, dostignuća, posrnuća koje su mi prezentovali veseli, mladi i uglađeni voditelji, delovali su mi besmisleno. i neinteresantno, kao da se sve to dešava na nekoj drugoj planeti. Još jedna noć provedena za volanom je uzela svoj danak. Leđa su me otkidala, smredeo sam na znoj kao vo, kolena nisam mogao normalno da ispravim. Nisam upalio bojler kada sam sinoć kretao na posao. Jebiga... Istuširaću se kasnije, kada sa probudim. Lampa pored kreveta ja bacala sasvim malo svetla, ali je to bilo dovoljno da po ko zna koji put prečitavam Nerudu. Polako sam ispijao pivo, pušio i mrzovoljno okretao stranice knjige koju sam znao skoro napamet.

Buka sa ulice ja postajala sve jača. Grad se budio. Mogao sam da čujem ljude kako žure na svoje besmislene poslove, decu kako idu u škole, penzose koji kukaju na lumbago i male penzije, zidare koji se dovikuju sa skela na svojim gradilišta, sirene nervoznih vozača. Život u gradu je počinjao, a ja sam postepeno tonuo u san. Već više od dvadeset godina propuštam svu tu graju i užurbanost, propuštam uzbuđenja i poraze. Plaćam državi ono što od mene zahteva, a za uzvrat tražim samo svoj mir i spokoj.

Od vremena kada sam još bio klinac imao sam problema sa spavanjem. Dešavalo se da se celu noć prevrćem po krevetu, čitam, masturbiram, slušam radio. Škola me nije baš preterano zanimala, a ako ćemo da budemo iskreni, kakve sam rezultate i mogao da postignem posle noći u kojima san nije dolazio na oči? Ono što je drugima bio doručak meni je bila večera. Kunjao sam na časovima, zevao, čačkao nos... Brzo sam shvatio da škola nije za mene pa sam je napustio. Zakon zahteva samo osnovnu školu. Ok. To sam im ispunio. Moj ritam života mi nije nudio baš mnogo izbora. Ili noćni čuvar ili taksista, ili kurva. Noćni čuvar je u startu otpao, a za kurvu, valjda, nisam bio dovoljno šarmantan. Sam u metalnoj kućici metar sa metar… To je ipak bilo malo previše. Smuljao sam nekako da dobijem taksi dozvolu, od pokjonog ćaleta uzeo staru Askonu i polako se otisnuo na ulice. Od samog početka sam radio isključivo noću. Nisam bio alav na pare, kao mnoge kolege koji se trude da ošure zblanute strance na aerodromu, ili da zbunjenim turistima isprazne novčanike vozeći ih unaokolo raznim stazama i bogazama, samo da bi taksimetar, na kome je uvek kucala druga, skuplja tarifa, otkucao neku sumanutu cifru. Nisam se jagmio ni za posetioce iz unutrašnjosti ispred železničke ili autobuske stanice, koji ne znaju gde su stigli i šta ih je snašlo. Nisam želeo da učestvujem u tome. Doduše, možda bih i ja to radio da sam kao moje kolege ženio sinove, zidao vikendice, dizao dodatne spratove na kući, plaćao ženi i švalerki preskupa letovanja, dizao grobnice po rodnim selima. Jednostavno, nije mi to trebalo. Zarađivao sam onoliko koliko mi treba. Često sam naplaćivao i u naturi ako mušterija nema love. Nije bio problem, uvek se nekako dogovorimo. Ni sam ne znam koliko kasetofona, fotoaparata, mobilnih telefona imam u kući. Koliko puta sam vožnju naplaćivao seksom. Dovezeš klinku na adresu u Mirijevu ili Altini, a ona nema lovu. Lako se dogovorimo. Deset minuta gužvanja na zadnjem sedištu na nekom zabačenom puteljku ili pušenje preko menjača. Sve je ok. Ona je dobila prevoz, a ja nisam zaboravio da sam muškarac. Čist račun, a koga još zabole za ljubav. Imao sam i prećutne dogovore sa drocama ispod Plavog Mosta ili ispred Nacionala. Kada pred zoru odrade posao i treba da krenu ka svojim kućama mogle su da plate i u naturi. U principu, njih sam izbegavao, ali i meni ponekada proradi testosteron. Jebiga. Čisto poslovni odnos.

Inače, svega sam se nagledao za ovih dvadesetak godina beogradskih noći. Vozio sam i u retrovizoru gledao narkomane kako se drogiraju. Gledao sam pijance kako mi povraćaju po zadnjem sedištu. Vozio sam gospodu koja se vraćala iz štete sa svojim švalerkma, dame visoke klase kako pokušavaju da poprave razmazanu šminku, dok mrtve pijane pokušavaju da provuku svoje seksi noge kroz svilene gaćice i da ponovo postanu uzorne poslovne žene, majke i šefice, posle žestoke, ali diskretne jebačine sa šankerima i kelnerima noćnih klubova negde u sobici za ostavu. One su uvek davale dobar bakšiš. Vozio sam dilere koji su iz mojih kola ugovarali razne šeme. Čekao sam ih ispred raznih zgrada i kafana dok su završavali svoje poslove. Vozio sam babe sa slomljenim kukovima, decu sa razbijenim glavama, imigrante, profi kurve, političare koji su se iskradali na sporedne izlaze preskupih lokala sa gomilom jeftinih pevaljki, Razvozio sam sportiste koji su skupljali starlete po splavovima. Raznih jebačina na zadnjem sedištu sam se nagledao uživo više nego režiseri porno filmova. Da. Vozio sam i vozim i gospodu i džukce. Nemam problem sa tim, sve dok uredno plaćaju i ne prave sranja. Par puta sam imao i probleme sa raznim obesnim klincima, pijancima ili narkomanima, ali sam uvek uspevao nekako da ih rešim. Za svaki slučaj, ispod mog sedišta uvek držim mali pendrek, a pri ruci mi je i suzavac u spreju. Zlu ne trebalo. 

Moja taksi je moja kuća i moj život. Nisam preterano veliki ljubitelj čovečanstva, ali ipak živim od love koji od njega izmuzem. Čovečanstvo i ja se nekako podnosimo bez mnogo mešanja.

Jednom sam se u svom taksiju i zaljubio, ima tome šest ili sedam godina. Nekoliko noći za redom, oko tri ujutru, dobijao sam poziv sa iste adrese. Neki moderni, napucani lokal koji posećuje klijentela koja ne zna šta je nemaština i šta je pravi život. Sanja, tako se zvala. Bila je opasna cica otprilike mog godišta. Radila je kao konobarica. Nikada nije sedala na zadnje sedište, već je uvek bila pored mene. Kada nekoga voziš danima nekako je normalno da počneš i da komuniciraš sa tom osobom. Reč po reč. Osmeh po osmeh. Postajali smo prisniji svakom novom vožnjom. Nesvesno sam počeo da razmišljam o njoj, da se uredno brijem, da oblačim čistu odeću, perem kola, jer sam znao da ću je videti tačno u tri. Ćaskali smo neobavezno, a polako smo počeli i da odlazimo na piće pre nego što je odvezem njenoj kući na Banovo Brdo. Dosta dugo je sve to trajalo. Suviše dugo, ceo život sam bio sam i nisam imao ni hrabrosti ni znanja kako da joj malo konkretnije priđem. To nije bio moj svet. Primećivao sam, ili sam bar želeo da primećujem da je i Sanja, svaki put kada je ulazila u moj taksi, izgledala sve doteranije, da je intenzivnije mirisala i bila nasmejanija. Naravno, prevoz sam prestao da joj naplaćujem. Bio je valjda neki oktobar, jebem li ga, padala je neka dosadna kiša kada sam je dovezao ispred zgrade u kojoj je živela. Valjda je videla da od mene nema vajde, pušili smo još po jednu pljugu pred rastanak i besmisleno lupetali. Odjednom se nagla preko volana, zgrabila moju glavu i veoma nežno me poljubila. Pozvala me je do nje na još jedno piće. Bio sam u stanju šoka, nepoznat teren za mene. Kao omađijan sam ostavio kola na sred ulice i pokorno je sledio do njenog stana. Sedeo sam na kauču sleđen od straha, neznanja i uzbuđenja. Na svu sreću, nismo ništa pričali, jer da je povela neku temu siguran sam da ne bih bio u stanju ni da beknem. Sedeo sam skamenjen kao Sfinga i očima pratio njene kretnje po malenom stanu. Konačno je sela do mene, prebacila moju skamenjenu ruku preko svog ramena i počela da me ljubi. Meni nepoznati događaji su se odvijali kao na traci. Moji dlanovi na njenim grudima, košulja na podu, brushalter koji se klati preko lampe, njena glava u mom krilu, moja muškost koja samo što nije eksplodirala. Bio sam brži od zečića. Stenjao sam i uvijao se pod talasima ekstaze kao Lokice oko Zdravka Čolića. "Ti baš dugo nisi bio sa ženom.",  procedila je kroz zube. "Imao sam nekih emotivnih problema u zadnje vreme.", slagao sam je, jer me je bilo sramota da priznam da, ne računajući droce i klinke presavijene preko menjača, koje odrađuju svoju vožnju, nikada nisam bio sa ženom, da sam upravo sada zaista skinuo mrak. Nastavili smo da se valjamo, ljubimo, tucamo. Ona je vodila igru, a ja sam pokušavao da je sledim kao kuče na dresuri. Ovo je bilo nešto novo za mene i trudio sam se da sve upijem kao sunđer. Zora je svanula i polako sam krenuo ka svojoj kući. Dogovorili smo se da je opet skupim u tri. Taj dan nisam mogao da zaspim. Nisam ni jeo ni pio. Samo sam maštao i zagledao svoju muškost i čekao da padne mrak, pa da ponovo izađem na ulicu, odradim par vožnji i dođem po Sanju. Vreme je prolazilo presporo. Picnuo sam se kao nikada do tada, oprao kola detaljno, kupio žvake da ubijem smrad duvana iz usta, pronašao neki prastari parfem i namirisao se toliko da su moljci bežali iz sobe, uredno se okupao i obrijao, podsekao dlake koje su virile iz nosa i nekako dočekao noć. Vozio sam neka providna lica i ubirao kintu. Kako se bližilo vreme susreta sa Sanjom, nervoza i nestrpljivost su postajali sve jači.

Oko dva sam dobio poziv za jednu veoma profitabilnu vožnju, ali sam ga bez razmišljanja odbio, jer bi to značilo da kasnim na sastanak sa Sanjom. Parkirao sam tačno ispred ulaza desetak minuta ranije, pušio kao mahnit i gledao u vrata. Tačno u tri se pojavila ona i zakoračila prema mojim kolima. Izgledala je kao boginja, oličenja seksipila na dve noge. Nemam reči kojim bih opisao strah i uzbuđenje koje sam tada osećao. Plašio sam se da će reći da je ono sinoć bila greška, da neće da se ponovi. Da će reći nešto što bi totalno ubilo mene i moj, po prvi put u životu, probuđeni ego. Gledao sam kako otvara vrata i kako njena duga noga zakoračuje u moj taksi. Gutao sam knedle, bio bled k'o krpa i ludački nervozno stiskao kvačilo. Smestila je svoje, Božjom rukom izvajano dupe, na taze opranu navlaku suvozačkog sedišta, bacila tašnu pozadi, zagrlila me i poljubila. Teret od bar nekoliko tona mi je pao sa srca. "Idemo do mene.",  rekla je, a njena ruka je bila u mom krilu. Naravno, slepo sam slušao svaku njenu komandu. Za čas smo stigli do njene kuće, uspeo sam uredno i po propisima da se parkiram. Kaskao sam za njom uz stepenište kao u magnovenju. Opet me je posadila na kauč i igra je počela. Poljupci, dodiri, spajanje...polako sam ulazio u štos. Trajalo je sve duže, a njeni uzdasi su bili sve glasniji i strasniji. Naravno, i dalje je ona bila učiteljica, a ja đak prvak, ali sada sam radio ono što nisam za vreme svog kratkotrajnog školovanja. Učio sam i svim snagama sam se trudio da nadoknadim propušteno gradivo. Dani i nedelje su prolazili, a ja sam bio skroz sluđen od ljubavi.

Prvi i poslednji put u životu sam počeo da maštam o porodici, ženi deci, domu. Naravno, centralna figura u tim snovima je bila Sanja, a sebe sam kroz maštarije provlačio kao neku vrstu njenog roba koji ispunjava svaku njenu želju i hir. Da, bio sam zaljubljen i skroz sluđen. Sanja je bila moje vrhovno božanstvo za koje vredi roditi se, patiti, dati se i umreti. Nedelje su prolazile kao u bajci. Svaku noć smo provodili na njenoj gajbi prepuštajući se najluđim maštarijama i perverzijama. Moram da priznam, ali i ja sam postepeno počeo igram ulogu koja nije više bila toliko podređena. Moja mašta je radial, a ja sam imao sve više hrabrosti i muda da joj predložim neke stvari kojih me je ranije bilo sramota da izgovorim sam pred sobom. Žarko sam želeo da je dovedem i u moju kućicu na Crvenom Krstu, ali me je bilo jako sramota da vidi oguljene zidove, prašinu, vlagu i haos koji je tamo vladao. Stideo sam se svoje gajbe. Kao kec na jedanaest mi je došlo kada je na par dana morala da ode do svojih roditelja na selo. Slava. Napravio sam pravu malu radnu akciju. Doveo sam gomilu majstora. Krečio sam, čistio, sređivao fasadu, sadio cveće u dvorištu... Gajbu sam skroz renovirao, tako da je ličila na romatičnu kućicu iz neke bajke. Čak sam kupio i nešto novog nameštaja, malo fensi garderobe, mirišljave sapune, napunio (nov) frižider skupom klopom i pićem. Čvrsto sam rešio da je zaprosim. Da Sanja postane moja gospođa, da izrodimo decu...da prožovimo naše živote jedno pored drugog. 

Došao je dan njenog povratka. Skockao sam se najbolje što sam umeo, pazario buket cveća i sat ranije otišao na autobusku stanicu da je sačekam. Mnogo autobusa je dolazilo. Bez ikakvih emocija sam gledao lica putnika koji su se iskrcavali, njihove radosti zbog ponovnog viđenja, zbunjene poglede došljaka. Čekao sam autobus iz Valjeva koji po redu vožnje stiše tačno u jedan i sedamnaest. Pušio sam kao ludak, stiskao buket i u glavi razvijao romantični film svog budućeg života u kome Sanja igra rolu za Oskara. Konačno. Metalni glas iz tresućeg zvučnika je najavio: "Autobus iz Valjeva pristiže na peron dva". Crvena grdosija se pojavila, parkirala i istovarila svoju pošiljku lica koja me nisu zanimala. Nigde nisam video Sanju. Šofer je već polako zatvarao prtljažnike. Teskoba u grudima mi je oduzimala dah, ali sam i dalje grčevito stezao buket. Prišao sam šoferu da se raspitam da li možda stiže još neki autobus iz istog pravca. "A ti si P...? Imam pismo za tebe.", izvadio je zgužvanu kovertu iz džepa i ugurao mi je u ruke. Nem i skamenjen sam posmatrao autobus koji odlazi. Papir na koverti se topio od znoja sa mojih dlanova. Nisam imao hrabrosti da ga otvorim. Sa sve buketom sam nekao otišao do obližnje birtije prepune lokalnih pijanac i vaćaroša, naručio dupli vinjak, zapalio pljugu i prstima paralisanim od straha počeo da otvaram plavu omotnicu.

"Dragi moj P... Nisam znala kako da ti ovo saopštima, ali ja sam se juče udala. Nadam se da ćeš razumeti, želim ti puno sreće...", nisam mogao da pročitam do kraja. U meni nije bilo ni trunke života. Mrtav čovek je sedeo za stolom. Snovi, ljubav, nada, sreća...sve je u trenutku izbrisano. Poručio sam još jedan vinjak, eksirao ga, dao matoroj konobarici buket koji je u sebi nosio svu moguću ljubav i radost i otišao u svoju kućicu iz bajke koja je ostala bez svoje princeze.

Danima nisam vozio. Ležao sam u krevetu, zurio u plafon i opijao se. Jebi ga. Možda je meni tako suđeno. Možda su mi suđeni probisveti sa zadnjeg sedišta, klinke koje se lako savijaju preko menjača i droce koje žure kući. Sanju nikada više nisam video, ali da vas ne foliram...i dalje je sanjam svaki put kada utonem u san. 

A sada vas molim da me malo ostavite na miru. Moram malo da se odmorim, jer noć puna raznih kreatura me čeka. A ko zna, možda negde opet naletim i na Sanju?