Istrebljivač

Ovo je moja ispovest. Moj testament. Jednog dana, ne verujem da je mnogo vremena do tada, ovo štivo ljudi će čitati sa zanimanjem i grozničavom znatiželjom. I ne samo oni koji to moraju da rade po službenoj dužnosti; dakle, sudije, istražitelji, policijski eksperti, psihijatri, psiholozi...

Takvi će pokušavati da objasne moju ličnost, motive zbog kojih sam sve ovo činio, navodne anomalije u vaspitanju, uticaj porodice, sredine; raščlanjivaće do detalja moje ponašanje u detinjstvu: uostalom, karakter se formira do pete godine života, tražiće uzroke u telesnim i duševnim bolestima, koje, uzgred, do sada nisu primećene.

A, tek novinari! Ja, u stvari, od novinara očekujem istinsku slavu! Već sada vidim bombaste naslove u tabloidima, udarne vesti u ozbiljnim dnevnim novinama, feljtone u cenjenim nedeljnicima. Usplahireni televizijski reporteri izveštavaće sa lica mesta, kamere raznih televizija zavirivaće u moj stan, komšiluk, raspitivaće se o meni kod retkih poznanika, prijatelja nemam, šira javnost - siguran sam u to, saznaće i gde sam rođen, koje sam škole učio, moje školske drugove i one iz detinjstva, nastavnike... I, većina će, kao što to obično biva, davati neke izmišljene, fantastične izjave, govoriće da su oduvek opažali moje čudno ponašanje, osobenjaštvo, i, mada me se nijedan od tih dobro i ne seća, ubeđen sam, tvrdiće da se od mene ovako nešto moglo i očekivati!
Ni moj otac, ako je još uvek živ, neće moći da izbegne znatiželjna piskarala žudnih senzacija.. Iskopaće ga u onoj nedođiji , gde se vratio nakon propasti firme i gubitka posla, da čuva ovce. Njegov postupak, odlazak čoveka u najboljim, zrelim godinama iz velikog grada u nepristupačnu i negostoljubivu planinčinu i opustošeno rodno selo da uzgaja pčele, trči za ovcama i sakuplja pečurke, potkrepiće glupave teorije o naslednom faktoru i genetskoj izopačenosti!

Doduše, i sam sam mnogo razmišljao u čestim besanim noćima šta me je nagnalo da drugome oduzmem život. Štaviše, da uživam dok gledam samrtnički ropac umirućeg, njegove trzaje, dok bezuspešno pokušava da se oslobodi mojih ruku kojima mu grčevito stežem vrat, razrogačene, izbezumljene oči čoveka čvrsto privezanog za krevet, dok mu polagano oštro sečivo prinosim pod grlo.

To treba doživeti!

Pišem ovaj tekst zbrda-zdola, nepovezano, sa žurbom. Hteo bih sve da naznačim, pojasnim, da otklonim sve nedoumice. Osećam da je moja misija pri kraju. Za petama su mi. Samo što me nisu ščepali. Zato i želim da se zna da sam odgovoran za četrdeset dva života. Ni manje, ni više. Ne hvalim se onim što nisam počinio, što brojka nije stotinu, kao što sam maštao, ali, ne želim da mi se pripisuje ono što drugi imaju na duši. Četrdeset dva le- ša, četrdeset dva ljudska bića skončala su od moje ruke. Nisam podario niti jedan život, ali sam ugasio četrdeset i dva!

Nisam srećan zbog toga, ali moram priznati da mi je jedino istinsko zadovoljstvo či- nilo uništenje drugoga. Osećaj da si gospodar njegove sudbine, da odlučuješ o najvišoj i, valjda, jedinoj imovini koju čovek poseduje, o njegovom životu, uliva ti samopoštovanje, potvrdu sopstvene vrednosti, veličinu. Još ako to uspešno radiš godinama, neprimećen, neopažen, da niko ni najmanje ne posumnja u tebe, bar je tako bilo do nedavno, onda te to mora ispuniti zadovoljstvom. Istina, ne osećam se ispunjen u potpunosti. Hteo sam stotinu. Da budem rekorder. Da ostanem upamćen. Koliko znam nigde drugde niko nije dostigao tu magičnu cifru. Dva Rusa su pobila na desetine ljudi. Jedan je umislio šezdeset četvoro. Po broju polja na šahovskoj tabli. Svako polje jedan život. Uhvatili su ga negde pri kraju nauma, mada mu se sudilo za manje žrtava nego što je sam priznao na sudu. Za neke nije bilo dokaza. Drugi, opet, koji je, uglavnom, ubijao pijance i beskućnike po parkovima, isto tako nije mogao tačno da dokaže broj usmrćenih, ali, koliko se sećam, bilo je oko pedesetak žrtava, takođe me je nadmašio.

Međutim, bar na prostoru na kome živim, nema ni većeg ni perfidnijeg zločinca. I po tome ću ostati zabeležen. U takozvano mirnodopsko vreme, nema većeg od mene. U ratu ih je bilo. Ali, rat je nešto drugo. Tada imaš odrešene ruke. Možeš da kolješ, streljaš, da vešaš, možeš motkom da umlatiš, niko te ne sputava, ne sprečava. Iz priča starih ratnika sam čuo da su se mnogi grabili da streljaju i takve bi nagrađivali poštedom od borbi, dobijali su priznanja, bolja sledovanja, činove. Dovoljno je da budeš na pobedničkoj strani, onda ako si dželat od struke, mogao si da postaneš narodni heroj, škole, ulice, fabrike, tvoje ime da nose. Ako si bio na poraženoj strani, ostao si obeležen kao koljač, ubica, monstrum i obavezno ti je na teret stavljano mnogo više od onoga što zaista nosiš na savesti.

Mir je nešto drugo. U miru ne možeš nekažnjeno da ubijaš. Makar je to većini ljudi zabranjeno. Tu i tamo ima izuzetaka; ubija policija - doduše retko i u posebnim slučajevima, vojska, naročito ilegalne posetioce na granici – znam iz ličnog iskustva, ubijaju i lekari, greškom ili nepažnjom, odnosno nebrigom, ginekolozi ubijaju masovno i sa dozvolom. Neki drugi rade to ilegalno, kao i razne babe nadrilekarke. Desetine i stotine nerođenih ljudskih bića, no, svakako, vrlo skorih radnika, studenata, naučnika... nestalo je na đubrištima, u kontejnerima, kanalizaciji!
Samo i to su specifični slučajevi. Ja spadam u drugo područje. Među one koje nazivaju masovni i serijski ubica.

14.12.20..
Pomnim i brižljivim čitaocima ovih spisa treba da bude jasno da je buduća slava najvaž- niji poriv za moje delovanje. Ima tu i zadovoljstva napred opisanog, ispunjenja vlastitog ega, dominacije nad nemoćnim. Ima, naravno, i svesti o sopstvenoj, ličnoj odgovornosti koja se ogleda u eliminisanju nekorisnog, čak štetnog elementa u ljudskom društvu, kao kad se obo- lelom od karcinoma odstranjuje bolesni organ da bi se spasio zdravi deo. Ipak, ponavljam, slava, makar stečena i na ovaj način, pokretačka je snaga i osnova svega.

Svi smo mi prolazni. Živimo neko vreme na zemlji, dvadeset, trideset, sto godina, i potom nestanemo. Još neko vreme se seti neki poznanik, prijatelj, potomak da smo postojali, i zatim sledi večiti mrak. Prah i pepeo. Kao munja na nebu. Zasvetli i nestane. Sutra se te munje niko više i ne seća. I da se ne lažemo, nema čoveka koji ne bi poželeo da mu ime bude upamćeno. Ljudi sve čine da se produži njihovo ime, da se izdignu iznad drugih, da traju i nakon smrti. Rađaju naslednike,bogate se, vladaju i potčinjavaju druge, uništavaju druge da sebe uzviše, podižu zadužbine, pobeđuju na sportskim i umetničkim takmičenjima...

Mnogi se ne libe za delić priznanja, popularnosti, za položaj da plate, da se ponize, da se prostituišu u svakom smislu te reči. Neki će čak gutati jaja, drugi ispijaju krigle i krigle piva, voze bicikl unatrag, ima i takvih što ostvaruju rekorde u ljubljenju nepoznatih osoba, pljuvanju udalj, dužini noktiju ili brkova... Najhrabriji se penju na strme litice, skaču u ponor sa visokih stena, mostova, izvode vratolomije na motociklima, skijama ili koturaljkama. I sve to samo zbog delića pažnje kod nepoznatog sveta, da im se ime nađe u novinama, ili da se pojave na televizijskom ekranu. O upisivanju u knjigu najbizarnijih rekorda sanjaju samo odabrani!

Mene neka pamte po broju umorenih. Sad, jezikom brojki, četrdeset dvoje i nije neki impresivan račun. Opet, s moralnog, religijskog i sociološkog aspekta, o čemu sam poslednjih godina studiozno istraživao, i jedan uništeni ljudski život je mnogo. Neoprostiv i nepopravljiv greh. Ta naklapanja me sigurno nisu pokolebala. Hteo sam jedino da upoznam i drugačije mišljenje. Razgovorom, razume se, nisam mogao.

Vreme mi nije saveznik. Osećam da se steže omča oko moga vrata. Mora biti da sam negde pogrešio. Poslednjih dana stalno se muvaju nekakvi policijski inspektori po psihijatrijskoj klinici, u kojoj radim već dvanaest godina kao viši medicinski tehničar. Sve nešto zagledaju, ispituju, prelistavaju knjige, kontrolišu inventar. Razgovaraju sa osobljem, sa mnom su već dva puta; direktor je po ličnom priznanju u više navrata davao izjave i u samoj policijskoj stanici.

To me i nagnalo da uzmem sedam slobodnih dana. Da završim ovaj rukopis. Trebalo mi je svakako i više, ali nije imao ko da me zameni na radnom mestu. Ovako, premda tri godine nisam koristio godišnji odmor, morao sam se zadovoljiti jednom sedmicom.

15.12.20...

Odlučio sam da se živ ne dam. U svakom trenutku držim ampulu smrtonosnog otrova na dohvat ruke. Kad više ne bude izlaza, popijem sadržinu i za dve – tri sekunde sve je gotovo. Jedini pouzdani dokaz moga delovanja je ovaj tekst i sadržaj u sanduku. Ima tu fotogra- fija žrtava, podataka o njima do kojih sam došao, u manjem broju, premen kose od nekih, nakit, satovi, dokumenta. Samo od prve tri osobe nemam nikakav dokaz, nikakvo svedočanstvo. Nešto zbog straha, početničke treme, brzopletosti. Potom sam pedantno krenuo u ostvarivanje zadatka. Beležio sam datume izvršenja egzekucije, način, opis i bliže podatke žrtve, ako ih je bilo. Sve se to nalazi u sanduku u spavaćoj sobi. U onom istom zaključanom sanduku, za koji je gazdarica kuće verovala da držim ljubavna pisma.

Nadam se da će jednog dana neki režiser snimiti film o meni. Nije važno koliko si ljudi pobio, ni koliko si svirep bio, ako nema nekoga da to ovekoveči, da to predoči na popularan, prijemčiv način, sve će se to zaboraviti. Zaborav je najizvesnija ljudska delat- nost!

Nekakav Džek Trbosek je zaklao nekoliko londonskih prostitutki i samo zahvaljujući literaturi i filmu ceo svet zna za njega. A, koliko je njegove sabraće uzalud pucalo sa tornjeva, bacalo bombe po diskotekama, obaralo avione, miniralo mostove, kasapilo po parkovima, zamračenim ulicama ili svojim jazbinama? I ko ih se više seća?

Navodni stručnjaci se uvek hvataju za traume u detinjstvu, svirepost roditelja ili učitelja, loše porodične prilike, svađu u porodici i slične stvari kada žele da objasne psihu zločinca i osvetle njegovu kriminogenu delatnost. Upravo da bih to izbegao, pokušaću da dam objektivno stanje (pitanje je koliko čovek može objektivno da svedoči o sebi?).

Majka mi je umrla kada sam imao dve godine, mada ja to tada nisam mogao da ra-zumem, jer me je otac odveo kod babe i dede u selo i tu mi je nadomešteno sve ono što sam smrću majke izgubio. Ni po čemu se nisam razlikovao od ostale seoske dece (u to vreme još uvek je bilo dece u selu). Čuvao sam stoku, ubijao ptice i kornjače, krao voće. Možda sam se manje plašio mraka od ostale dece i manje sam bio osetljiv na tuđe muke. Bolje rečeno, bilo mi je svejedno. Kad je neki od mojih drugova bio bolestan, ako se posekao ili razbio glavu. Važno je da se to meni nije dogodilo. E, sad će i to nekome dati materijal za moju tobožnju svirepost, ubilački karakter, bolesnu prirodu!

Nažalost, takvim mišljenjima nema potvrde u neosetljivosti za tuđi bol u bo- lesnom umu. Inače, da je ima, bolesna bi bila većina ljudi. Naime, ma koliko se zgražavali nad tuđom nesrećom, saosećali s njim i učestvovali u tuđem bolu, u suštini ljudima je svejedno. Važno je da se njima takve stvari ne dešavaju (kao da im se zaista jednom neće i desiti)! Zato se i zatvaraju oči pred nevoljnicima, okreću se glave od obogaljenih, umobolnih, osiromašenih, unesrećenih, od starih i iznemoglih, od prokazanih...

Nagledao sam se takvih u ludnici u kojoj radim. Mnogi od mojih pacijenata proveli su godine, neki i decenije života u najgorim mogućim uslovima; u štrokavim zgradama, zatvoreni u prenarpane sobe, oronuli, pocepani, iznemogli i potpuno apatični,

Umirali su ne dočekavši da vide ikog svog. Familija, poznanici, prijatelji – ako su ih uopšte nekada imali - potpuno su ih se odrekli i zaboravili na njih. Nisu hteli da se sećaju. Jedini pogled u svet je bio kroz uski prozor okovan gvozdenim rešetkama. A, jedina radost – cigareta, ukoliko su mogli da dođu do nje. Iz razgovora sa nekim bivšim robijašima, koji su potom dospeli i do ludnice, saznao sam da još jedino u zatvoru cigareta ima donekle slično značenje na internoj skali vrednosti kao u ludnici. Podvlačim - sličnu. Nipošto istu!

Ove jadnike smo smirivali jakim sedativima za najmanju sitnicu, vezivali za kre-vet, tuširali hladnom vodom, i najčešće motkom. Doduše, medicinsko osoblje je ovu meru retko koristilo, izuzetno, ali zato sobne starešine su se služili motkom u izobilju. Ti pravi tirani, i sami pacijenti, delimično zalečeni, surovošću su dokazivali pravovernost i vazda osoblju bili na usluzi. Za neku sitnu privilegiju u obliku hrane, famozne cigarete, ili čisto da se iživljavaju nad nemoćnima i slabijim od sebe. A mi, osoblje, sve smo to dobro znali i jednostavno se pravili ludima. Nismo hteli da vidimo realnost, ignorisali smo zbilju. Prljave stvari ljudi najradije poveravaju drugima.

Licemerje je osnovna ljudska osobina. Manje ili više. Svi grade lepši lik, govore ono što drugi žele da čuju, doteruju se fizički, prilagođavaju mimiku, rečnik, laskaju, ulaguju se, naravno, onima iznad sebe. Sa gnušanjem će govoriti o ubicama, a u isto vreme se slade neograničenim količinama mesa. Takvi ne pomišljaju da je jadna životinja izgubila život da bi se oni naždrali. Vegetarijanci ne jedu meso, ali rado oblače raskošne bunde, kožne jakne, seku šume, zagađuju prirodu...

Na selu sam ostao do jedanaeste godine. Dok nisam završio četvrti razred. Posle me otac odveo kod sebe u grad. Nismo baš bili skladna porodica. Otac je bio tvrd čovek.Retko je pokazivao osećanja. Ljubav, pogotovu. Stekao sam utisak da me nije voleo. Brat, dvanaest godina stariji od mene, ne samo što me nije voleo, nego je otvoreno ispoljavao mržnju. Neskriveno je to pokazivao u svakoj prilici za onih nekoliko godina što smo zajedno proživeli. Pre nego što se odselio za Kanadu.Potom se samo jednom ocu javio pismom iz Kanade (mene nije ni pomenuo) i nikada više nismo čuli za njega. Premda mi se čini da se otac raspitivao preko Crvenog krsta, a odlazio je nekim poslom i u kanadsku ambasadu.

Na neki način bio sam i srećan što se brat odselio. Nisam ni ja njega voleo. Da budem iskren, bio mi je odvratan. Večito nezadovoljan, ljut, mrgodan, do podneva je mrzeo sebe, od podneva ceo svet. I na mene je najčešće iskaljivao bes.

Srednju medicinsku školu sam završio bez teškoća. Kao jedan od najboljih učenika. Tačnije, samo je jedna debela devojka imala bolji prosek ocena od mene. Ali, zapelo je sa upisom na fakultet. Već je nastupila duboka ekonomska kriza, raspad države, hiperinflacija, ratovalo se u susedstvu, a sve se to prelamalo i preko naših leđa. Propalo je preduzeće u kome je radio moj otac. Neveliki prihodi kojima smo do tada raspolagali, potpuno su presušili. U početku je otac tu i tamo radio kao nadničar na građevinama (maksimal- no upošljavajući i mene kada je to moglo) , no, i to je brzo prestalo. Zatim je počeo da rasprodaje stvari iz kuće, propio se i samo mi je jednog dana saopštio:

- Ja nemam više od čega da te izdržavam. Imaš diplomu medicinskog tehničara, pa traži posao. Stan sam ti prepisao u sudu. Radi s njim šta ti je volja!
I otišao je bez reči. I bez pružene ruke. Sa iskrzanim koferom i nekoliko plastičnih kesa!

Stan sam prodao najbolje što sam mogao u ono vreme opšte bede. Međutim, od toga je jedva dostiglo da završim Višu medicinsku školu i da položim vozački ispit. Mada sam bukvalno gladovao. Zato sam posao dobio odmah nakon diplomiranja. Duboko u unutrašnjosti, u, po zlu, najčuvenijoj ludnici. Tu ću, po svoj prilici, i skončati.

16.12.20...

Prvo ubistvo počinio sam još kao srednjoškolac. Bio sam na praksi u Gradskoj bolnici. Nagledao sam se svega i svačega. Nedostatak lekova, prljavština, pacijenti bez hrane, ćebadi, po dvojica u krevetu... Osoblje besno, ranjenici svakodnevno stižu na nosilima, u okrvavljenim čaršavima, u delovima. Bolnica bez grejanja, bez tople vode. I onda mi je došlo iznenada. Samo od sebe. Gledao sam čoveka koji je pao s tavana na glavu, na aparatu koji ga samo održava u životu. Nije bilo šanse da se probudi. Nekoliko dana je trajala agonija, dok su u međuvremenu umirali ljudi u najboljim godinama ili izlazili iz bolnice kao bogalji, bez ruku, nogu ili očiju. Ovoga niko nije posetio. Niko se istinski nije zainteresovao za njega, mada se znalo da ima brojnu familiju. U mladosti je, pričalo se, bio moćan čovek, a sada su svi digli ruke od njega. Svi, osim direktora bolnice!

U toj „prolaznoj sobi“, ili „sobi smrti“ kako je pežorativno nazvana, pored ovog čoveka bio je popunjen još krevet do zida. Neki mladić, rekao bih da nije imao ni punih dvadeset godina, stradao u saobraćaju, uglavnom je spavao. I njegove šanse da preživi bile su minimalne. Mada su se oko njega zaista trudili.

Krevet u sredini je bio prazan. Mladić je spavao kao i obično. Nikoga u hodniku, iako je podne tek prevalilo. I ranije sam imao želju da priđem mrcini i da isključim apa- rat. Možda i da ga zadavim, na trenutke bih mu glavu rascopao. Srećom, uzdržao sam se. Do ta-da! Ovog puta me jednostavno povuklo. Ne oklevajući ni časak, stegao sam jednom rukom nos, a drugom pokrio usta ovoj otupeloj telesini. Stiskao sam izbezumljeno čoveka, koji i tako nije mogao da pruža otpor, sve dok me pištanje mašine nije vratilo u stvarnost. Panično sam otrčao po dežurnog, i na sopstvenu sramotu pobegao iz bolnice. Nije naročito zamereno. Budući kolege, lekari, mislili su da sam se uplašio mrtvaca. I pomalo se sprdali na moj račun.

Ne da se nisam uplašio, nego sam kasnije, pošto sam se malo sredio, i te kako bio zadovoljan vlastitim delom. Ni najmanja sumnja nije pala na mene. Zaspao sam kao zaklan. Nisam sanjao ubijenog. Ubrzo sam ga potpuno i zaboravio. Nikakve more, nikakva priviđenja, o nekakvoj griži savesti – ni pomena. Sve to, opet, nije odgovaralo ni teoriji, a, isto tako, ni praksi mojih tadašnjih sagovornika; učenika, bolničara, sestara i tehničara, s kojima sam mogao, i koji su sa mnom hteli da govore o svojim iskustvima. Svi su se oni od reda još kako sećali prvog umrlog pacijenta, čijoj su neposrednoj smrti bili svedoci.

Ovo je bio još jedan argument više da zaključim da sam ja drugačiji od ostalih. Štaviše, to je potvrđivalo moje uverenje, koga se držim i danas, i koje je vremenom samo raslo, da sam bolji i sposobniji od svih koje znam, i da mi je život bio naklonjeniji, kao što nije, ostao bih upamćen i po drugim dostignućima, a ne samo kao masovni ubica!

Drugo ubistvo, strogo uzevši, i nije bilo pravo ubistvo. Pravno gledano. Međutim, ja i ubijena smo znali da to, u suštini, predstavlja zločin. A mrtva usta ne govore!

Već sam radio kao viši medicinski tehničar u ludnici. Posle jednog noćnog dežurs- tva, vraćao sam se u iznajmljeni stan. Još uvek nisam imao auto, te sam od bolnice putovao autobusom do grada. Neispavan i mrzovoljan grabio sam tog prohladnog jesenjeg jutra okova- nog maglom najkraćim putem od autobuske stanice. Put je vodio preko starog železničkog mos- ta. Utonuo u sumorne misli skoro da sam naleteo na ženu na ogradi mosta, koja se upravo spremala da se surva u talase hladne, prljave reke. Zastao sam zaprepašćen na korak od nje. Poznavao sam je iz viđenja. Bila je to žena nekog propalog direktora. Mogla je da ima oko pedesetak godina, mada je izmučeno lice sugerisalo i koju godinu više. Gledala me je tupim, klonulim pogledom. Sažaljivo je očekivala neku blagu reč, odvraćanje, osmeh... Molećivo se nadala pruženoj ruci, razumevanju, makar toplom sjaju u mojim očima. Sve je to izostalo. Njene skrhane, slomljene oči u mojima su mogle da vide bezizražajnost, hladnoću, ravnodušnost... Verujem da se u uglovima usana pojavio i onaj ledeni, prezrivi osmeh, koga ja nisam bio svestan, a šta su mi drugi ukazivali, i zbog čega dobrim delom nisam bio preterano omiljen među ljudima i pored mog pristojnog fizičkog izgleda i uglađenog ponašanja.

Ne znam koliko dugo smo se gledali žena i ja. Znao sam da bi je i najmanji gest dobre volje sprečio u samoubilačkoj nameri. Kolebala se, očigledno. Mogao sam i da je ščepam da sam hteo da budem energičan. Kada je žena shvatila da neću učiniti ništa da bih je odvratio, i kad se uverila da je suvišna za sve, pa čak i za jednog slučajnog prolaznika koji je nabasao na nju u tom sudbonosnom momentu, samo je tiho uzdahnula, povila se unapred, i sledećeg trenutka nestala iz mog vidokruga. Začudo, propustio sam taj prizor i samo se čuo udarac u vodu.

Policiji sam dao iskrivljenu verziju događaja, prećutavši ono nepotrebno. Nije bilo razloga da me sumnjiče, tim pre što su još neki očevici potvrdili ono što je spolja moglo da se uoči. Doduše, stajali su na priličnoj udaljenosti. Pronađeno je i oproštajno pismo samoubice u kući, u kome je ona nagovestila svoju nameru. Slučaj je bio jasan za sve, jedino sam ja znao da sam pospešio smrt nedužne osobe. Mogao sam da je spasim da sam hteo. Ali, nisam. Nešto drugo ju je nagnalo na ovaj korak, a ja sam bio ona kap koja je prelila čašu. Ubio sam i bio zadovoljan zbog toga!

Ni nedelju dana nakon onog događaja na mostu, ukazala se nova prilika.Iznenada. Potpuno neočekivano. Kao da mi je sudbina išla na ruku. Samo što sam ja verovao da je „svako kovač svoje sreće“, to jest, sudbina ti je onakva kako se ophodiš prema njoj. Makar većim delom. Moraš da grabiš šansu i kad se ukaže, da je iskoristiš.

Vraćao sam se iz neke posete putem pored železničke stanice. Prilično sam za- docnio. Žurio sam pored pruge, tako je bilo kraće, ne obazirući se na smeće uz prugu i vonj mokraće koji je zaudarao iz urasle živice. Skoro da sam nagazio pijanca što se bezbrižno ispružio na puteljku kraj šina. Mirno je spavao, ne mareći za hladnoću, retke prolaznike, a ni buku sporadičnih vozova. Ovde je bilo dosta mračno i pusto. Samo jedna oronula škola s druge strane. Na delu pruge gde sam prolazio, neke otrcane železničke zgrade. U daljini se čuo pisak lokomotive. Ne gubeći ni časak, zgrabio sam pijanduru za okovratnik i povukao na jedan od srednjih koloseka. Nisam se osvrtao, samo sam snažno vukao omlitavelog alkoholi- čara i posle nekoliko sekundi već je ležao potrbuške na železničkim pragovima. Kao da se ništa nije desilo, jednostavno sam produžio žurno. Čovek nije pružio ni najmanji otpor, kao da sam vreću vukao. Međutim, pedesetak metara niže, iza krivine, nazirao se slabo osvetljeni voz. Mahinalno sam bacio pogled unazad. Pijanac se podigao na jednu ruku, više se oslanjao na lakat, a drugu je podigao u pravcu lokomotive. Kao da je hteo da upozori mašino- vođu. Tako je ostao i sledećih dvadesetak sekundi. Čuo se prodoran pisak, u stvari, nije ni prekidao. Čula se i škripa kočnica. Dugo, zaista dugo. Potom se voz zaustavio, skoro na stanici. Usplahireni ljudi su iskakali iz voza i nešto zagledali u mom pravcu. Čuo sam jauke, znatiželjnici su galamili, neki su udarali unezvereno rukama po glavi. Nisam više dangubio. Ovo se mene ne tiče. Spokojno sam nastavio svojim putem.

Ovo je, zapravo, bio prelomni trenutak. Imao sam na duši već troje. Sve je prošlo bez posledica, bez sumnji. Iskren da budem, usladilo mi se. Do sada sam činio zlodela iz nagona, neke pokretačke sile iznutra. Praktično nesvesno. Skoro kao hipnotisan. Mehanički robot! Odlučio sam da nastavim. I da ne čekam priliku. Već da je sam sebi stvorim!

Tri meseca nakon ovog događaja nabavio sam neku krntiju na auto pijaci i u slobodno vreme isprobavao sam je vožnjom do okolnih sela. Benzin je postao astronomski skup, jer se zbog sankcija kupovao isključivo kod uličnih prodavaca. Na flaše! Živeo sam izuzetno skromno, pa sam mogao da priuštim bar ovo retko zadovoljstvo. Jednom prilikom, dok sam kr- stario okolinom, zaustavila me stoperka. Naočita devojka, prilično brbljiva, reče da je stu- dentkinja. Pošla je u grad. Nema autobusa. Nadala se da je poveze neki seljak traktorom, makar da joj skrati put. Ja sam joj došao kao dar s neba. I sve vreme se žalila na glavobolju.

Žene nisam podnosio. Nisam nastran, ali su mi ženska stvorenja bila odvratna. Naravno,trudio sam se da to odviše ne pokazujem u onim neizbežnim kontaktima sa ovim bićima do kojih je dolazilo silom prilika; na radnom mestu, ulici ili pijaci. Međutim, ova devojka je došla kao poručena. Upalio mi se fitilj u glavi čim sam je spazio.

Ne očekujući previše i tek da dobijem na vremenu, ponudio sam joj da svrati do mene, tabletu da popije. Izgleda da je moj poziv drugačije protumačila. Odmah je pristala. To me nije preterano iznenadilo. I u školi, kao i na radnom mestu, devojke su mi se otvoreno nabacivale. I neke udate koleginice. Bezuspešno. Sve se završavalo na ljubaznosti i navod- noj mojoj naivnosti.

Čim smo ušli u prostranu kuću u kojoj sam stanovao, studentkinja se bacila u krevet. Očig- ledno je bila prilično slobodna. Napravio sam se nevešt i doneo sam aspirin i čašu vode. I tu je pala odluka. Do sada sam se još kolebao, no sada sam „prešao Rubikon“.

Ponudio sam se da skuvam čaj. Mazno se izvijajući, devojka je pristala, ali je s čajem popila i sredstvo za uspavljivanje!

Kad se probudila, bila je vezana za metalni krevet. Raščerečena. I ruke i noge stezale su joj tanke užadi. Neraskidive. U usta sam joj ubacio platnenu maramicu, a sama usta zategao čvrstim povezom. Unezverena devojka je mogla samo očima da koluta. Pokušavala je da se otrgne, podizala se trbuhom koliko joj je položaj dozvoljavao, i ispustala neke neartikulisa- ne zvukove. Od toga nije bilo pomoći. Stanovao sam sam u velikoj, skrajnutoj kući. Gazdarica je živela podalje od mene, u pomoćnoj zgradi.Retko je navraćala. Retko smo se i viđali. Mada je sigurno opazila s kim sam došao.
Devojci je bilo jasno da neće biti silovana. To je, uostalom, ne bi ni uplašilo. Ne bi se ni opirala. Ali, kad sam joj prineo nož uz grlo, dok je istovremeno treštala glasna muzika s radija, razrogačila je svoje krupne oči. Mazio sam oštricom sečiva njeno lice, nozdrve, bockao je usput, ipak vodeći računa da krv ne poteče!

Moram da skratim, nema se vremena, a nisam ni sklon piskaranju. Doživeo sam tada, za onih nekoliko sati seanse, najveće zadovoljstvo u životu. Uzbuđenje je raslo sa njenim strahom. No, kada se na kraju predala, kad je bezvoljno klonula i apatično zurila u zid, ugasila se radost u meni. Prestala je i erekcija koja je sve do sada bila na vrhuncu. Prvi put u mom životu!

Zasitio sam se i poželeo da završim posao. Uzeo sam jedno slobodno uže, napravio omču i namakao ga devojci oko vrata. Stegao sam iz sve snage i okrenuo glavu. Ne znam zašto? Valjda mahinalno. Kroz minut – dva, ko će to znati, devojka se potpuno umirila!

18.12.20..

Trebalo se osloboditi leša. Još nije bio pao mrak. U pomrčini nije bilo bezbedno. Kako izneti leš i jednostavno ga baciti u reku? Ili možda u kontejner? Za dan-dva zaglavio bih u istražnom zatvoru.
Opreznost je majka mudrosti. Odlučio sam da sačekam povoljnu priliku. Do tada će devojka počivati u velikom zamrzivaču koji se nalazio u susednoj prostoriji. Ta soba je istovremeno bila i ostava, špajz, ali se u njoj moglo i prespavati, pošto je tamo jedan rasklimatani krevet skupljao prašinu. To u slučaju da dođu brojni gosti, neko manje značajan je mogao ovde da prenoći. Za to nije bilo potrebe. Nikada niko nije prespavao kao gost u ovoj kućerini, od kada sam je iznajmio. Izuzev onih koji su već spavali večnim snom!

Ni za zamrzivačem nije bilo potrebe. Gazdarica ga je kupila jeftino na nekoj rasprodaji, ali ga nikada nije upotrebila. Ustupila ga je stanarima. Ne znam koliko su ga koristili oni pre mene, no, ja stvarno nisam znao šta ću s njim. Vrlo malo sam jeo , i to uglavnom suvu hranu i konzerve. Nešto voća i salate, i to je sve. Ova ogromna kutija od 410 litara, kako je gazdarica ponosno isticala, valjda da bi iskamčila koji dinar više od podstanara, uglavnom je bespotrebno trošila struju.

Međutim, sada je došao trenutak prvi put da je korisno upotrebim. I, da skratim, devojka je tri dana provela u zamrzivaču. Za to vreme ja sam mirno spavao, odlazio na posao, vraćao se, slušao radio... Nimalo me nije uzbuđivalo prisustvo usmrćene osobe u susednoj prostoriji. Mogu misliti kako će navodni eksperti tumačiti moj postupak, ali niti imam vremena, niti volje da se bavim budalama. Takvi da nešto znaju predupredili bi zločine umesto da trabunjaju o njima pošto su se već dogodili.

I opet mi se ukazala sreća. Sreća je, uostalom, najvažniji faktor za postizanje bilo kojeg cilja. Možete imati novac, volju, inteligenciju, znanje, ako nemate sreću, sve je uzalud. Nikada nećete postići nešto uzvišeno!

Slučajno sam primetio seljake kako traktorom odvoze uginulu kravu. Ponet intuicijom sledio sam ih na pristojnoj udaljenosti. Upravo sam završio posao i na bolničkoj kapiji opazio sam traktorsku prikolicu i crknutu životinju u njoj kako sa trojicom smrknutih ljudi zamiče jednim loše nasipanim putem u polje. Ostavio sam kola pored puta i neprimećen pošao pešice za njima. Vožnja nije trajala dugo. Možda kilometar od naselja, u jednoj zaparloženoj njivi, tamo i gde se završavao put. Ljudi su istovarili kravu, pomerili su jednu betonsku ploču i crkotinu ubacili u jamu koju je ploča pokrivala. Sklonio sam se da me seljaci ne vide, a potom sam prišao do jame. To je bila jedna izbetonirana rupa, otprilike šest – sedam metara dubine, koliko sam mogao da vidim. U prečniku oko tri metra, ali je i na površini bila od betona, osim jednog otvora, najviše metar i po promera. Taj otvor je trebalo da bude pokriven pločom, ali ploča je bila pomerena u stranu i nije sprečavala nesnosni smrad iz rupe. Ovo je očigledno bilo „ stočno groblje“. Ni seljaci se nisu potrudili da vrate ploču na svoje mesto nakon što su se otarasili lipsale stoke.
Kasnije sam saznao da je ta jama podignuta u vreme seljačkih radnih zadruga. Služila je samo za krupnu stoku. Ono sitnije, svinje, ovce ili živinu, seljaci su zakopavali ili jednostavno bacali kraj puta!

U toj jami, kakve li simbolike, završavale su i moje žrtve. Počev od studentkinje, preko dva Cigančića što su mi dosađivala prosjačenjem, nekih slučajnih posetilaca koji su na svoju nesreću nabasali u moj stan, razuzdanih devojčura koje sam na prevaru namamio, kao i nekih pijandura, sve do mog kolege s posla, koga sam poslednjeg usmrtio pre mesec dana. Postupak je uvek bio isti. Poseta je morala ostati neprimećena od svih, po mogućstvu i od babe, potom ljubazan prijem, malo razgovora –koliko da se žrtva opusti, zatim sledi sok ili čaj, i spavanje. Buđenje je vrlo traumatično; uvezana žrtva konopcima, zapušena usta, sijalica uperena u oči. Sledilo je mrcvarenje, manje, ili duže, u zavisnosti od ponašanja osuđenog na smrt, ali i od mog raspoloženja. Oni plašljivi su me posebno inspirisali. Kao i oni jogunasti, koji su pokušavali da se oslobode, koji su se izvijali i besno me streljali očima, od gađenja, mržnje ili straha (sve odjednom) okretali glavu u stranu, onoliko koliko im je njihov položaj dozvoljavao.

Sa takvima sam se naslađivao; čupao im kosu, štipkao po licu i telu, prinosio nož do najosetljivijih delova tela. Ponekad sam ih davio rukama, stezao im vrat sve dok su se u paničnom strahu opirali, a kada bih osetio da otpor popušta, popuštao sam i ja. Kakva je to radost bila na licu žrtve kad bi shvatila da je preživela! Posle dužeg krkljanja i besomučnog hvatanja vazduha kroz nos, jedino tako moguće, kad bi se malo povratili isijavali su svu volju za životom, beskrajnu, ali uzaludnu nadu. Već sam se obično zasitio dalje igre i ubrzo bih takvome ili takvoj namakao plastičnu kesu na glavu i zavezao je končićem oko vrata. Izlazio sam neko vreme iz sobe i vraćao se kad je sve bilo gotovo. Nije da sam se bojao samrtničkih muka umirućeg, ipak taj prizor je grozan, čak i za osobe mojih živaca. Potom je sve teklo uobičajenom procedurom. Telo nesrećnika je hlađeno u zamrzivaču, sve dok se ne bi ukazala povoljna prilika da bude „sahranjeno“ u stočnoj grobnici. Ponekada i po nedelju dana. Koristio sam noć ili rano jutro. Leš je bio spakovan u veliku vreću za žito,kakve seljaci kupuju na pijaci. Vreću sam iznosio iz kuće u vreme kada nikoga nije bilo u blizini i smeštao u gepek automobila. Ako bi neko nešto i primetio, mislio je da iznosim đubre. Ostatak je već bila rutina. Sledila je vožnja do smrdljive stočne rupe i bacanje vreće unutra. Pre toga sam pažljivo osmotrio okolinu da slučajno nema kakvog znatiželjnika u blizini. Ovo je teško bilo moguće po mraku. Ako bi se kakav lopov zatekao u tuđoj njivi, ili neki tajni ljubavni par, nekakva seljačka švaleracija, i takvi su od mene morali da zaziru. Nisu znali koga imaju pred sobom, a nije ih se ni ticalo što se neko na ovaj način ratosilja „uginule stoke“.

Samo tako sam mogao ostati neopažen sve ovo vreme. Bolje rečeno, da niko ne posumnja da nekakav noćni posetilac umesto uginulog živinčeta u smrdljivu stočnu jamu ne ubacuje vreću sa nedavno nestalom i preko svih lokalnih medija traženom osobom. Neko je morao da me vidi, no jednostavno nije to bilo ništa neobično. Pretpostavljam da je i ovoliki broj nestalih ljudi (trideset devetoro do sada) ostao nepoznanica za sve, od policije do rodbine, zahvaljujući upravo jami. Ovu rupu su svi zaobilazili zbog nesnosnog smrada, a oni koji su silom prilika morali da tu ubace svoju uginulu krupnu stoku, radili su to u najvećoj mogućoj žurbi. I niko nije zavirivao unutra. Osim toga, jama nije bila ni do pola popunjena, a opet dovoljno duboka, tako da psi ili lisice nisu mogli da razvlače komade ovih strvina uokolo. Ako bi neka zverka privučena mršom greškom skliznula u rupu, tu bi i skončala! Verovatno su svrake i slične ptičurine obletale oko jame, sigurno su se i sladile besplatnom gozbom, ali kome bi to na ovom mestu bilo neobično?

19.12.20...

Psihički sam opterećen. Ne mogu da se koncetrišem više, čak ni na pisanje ovih stranica. Sinoć sam izašao do grada,koliko da se rasteretim. U mučnim trenucima lutam besciljno ulicama, najčešće pored reke, koliko-toliko uređenim kejom. Izbegavam prometne ulice, ne volim gužvu, ali ni mračna, usamljena mesta. Mnogo je agresivnog mladog sveta. Od njih svašta može da se doživi. Verbalne uvrede i provokacije su sitnice na koje ljudi, uglavnom, i ne obraćaju pažnju. Ali, to je ipak najblaže što može da vas snađe!

Kasno sam se vratio iz grada. Nisam mogao da radim. Odmah sam legao u krevet. U sedam sati sam ležao budan u krevetu, oduvek sam ranoranilac, kada začuh babino kucanje na prozoru. Ovo se dešavalo izuzetno retko. Mora da se nešto važno dogodilo sinoć u mom odsustvu!

Usplahirena baba mi reče da me je noćas tražio policijski inspektor M. Nije hteo da ulazi u kuću. Pošto mu je starica rekla da sam odsutan, malo se raspitivao o meni, i zamolio je da mi prenese poziv na informativni razgovor u stanicu policije. Trebalo je da se javim u jedanaest sati, u sobu broj 8. Dovoljno je na prijemnom da kažem da imam razgovor sa inspektorom M.

Verovao sam babi, iako je bila samo njena reč. Inspektor, naime, nije ostavio nikakav pismeni poziv ili nalog. Odmah je bilo jasno da je igra završena. Doduše, panduri nemaju sve informacije, jer bih inače već bio smešten u nekoj od njihovih ozloglašenih rezidencija. Ali, imaju sigurno dovoljno razloga da posumnjaju, a kad neko dopadne u njihove kandže i kad primene svoje davno isprobane i usavršene metode, propevaće i ono što je u mislima skrivao i od sebe samog.

Dugo se mučim da bar dovršim ovo mračno sočinjenije. Uzalud. Kazaljka časovnika neumitno otkucava. Stalno se vraćam na početak. Sada mi je krivo što nisam ispunio cilj. Što nisam ubrzao izvršenje postavljenog ideala. A, mogao sam, zaista. Namerno sam razvlačio, otezao... Šta bi se desilo da sam magičnu cifru od stotine nekim slučajem ispunio za godinu dana? Šta bi tada bilo sa mnom? Morao bih i sebe da uklonim. Jer, ostvario sam zadatak. Čemu onda život?

Međutim, život je samo jedan. Svejedno što vam tuđi život ne znači ni lule duvana, vlastiti vam je i te kako mio. I sve što ste bliži kraju, utoliko više vam je draži. Najviše se raduju životu starci, samrtnici, neizlečivi... Kuda bih ja, starac duhom, na kraju pređenog puta i nakon ostvarenja svih zacrtanih planova?!

Prezirem ljudski rod. Gade mi se ta licemerna, odvratna, ogavna lica. Te podle duše opsednute zlobom i zavišću, svojom karijerom, pohlepom, beskrupulozni sebičnjaci što će vas prodati za trideset dinara. I manje. I to one mesingane!

Izgleda da sam pogrešio u poslednjem slučaju, kad sam ubio kolegu s posla. Idiot, morao kod mene u stan da svraća. Došao nenajavljen. Već je bio pijan. Naterao me da mu kupim flašu rakije u obližnjoj prodavnici. I ne samo da je upao nepozvan, nego je ostao do duboko u noć, daveći me porodičnim neprilikama. Kao da je meni bilo važno što ga žena vara i zbog čega je već poduže jedan od glavnih junaka za ismejavanje i ispiranje usta u bolnici! Šta me se tiču njegova nevaspitana deca, odavno raspuštene devojčure, problemi sa ženinom familijom, novčane teškoće, sukobi na radnom mestu. Morao sam da istrpim tešku narav mog iznenadnog gosta,

Dugo sam rasejano slušao monolog pijane budale, sve dok ovaj nije počeo da me vređa. U vlastitom stanu! Nazvao me glupanom, poltronom, egoističnim kretenom. Još je tvrdio i da sam homoseksualac. Hteo je da zna ko mi je ljubavnik. I da li sam ja u toj pederskoj vezi, kako se izrazio, muško ili žensko?

Nije me previše uvredilo trućanje ovog bilmeza. Uostalom, odavno sam načuo takve glasine i otvorene aluzije. Nisam homoseksualac, ali mi je svejedno šta drugi misle o meni. Ova ispičutura je prosto prevršila meru. Smučio mi se i odlučio sam da ga se rešim. I, izgleda, počinio kobnu grešku.

Izjurio sam u dvorište i zgrabio tešku sekiru. Onako besan uleteo sam u sobu i mog bezobraznog posetioca raspalio sam iz sve snage ušicama sekire. I još nekoliko puta, ne sećam se tačno, mada se ovaj stropoštao i posle prvog udarca. Sećam se da sam potom ugasio svetlo i dugo sedeo u mraku pored nepomične lešine.

Sa jutarnjim svetlom došao sam sebi. Na brzinu sam smestio kolegu u ledeni kovčeg, obrisao sam na brzinu ostatke krvi i mozga, i otišao na posao. Na radnom mestu sam već bio u svom ambijentu. Povratilo mi se samopouzdanje. Završio sam smenu normalno, kao i uvek i požurio kući da uklonim sve vidljive tragove noćašnje „operacije“. Sve je prošlo uobičajenim tokom i posle dva dana kolega je završio svoje putovanje. Dospeo je u večnu grobnicu da pravi društvo svojoj dvonožnoj i četvoronožnoj sabraći!

E, sad, da li je neko opazio dolazak idiota u moj stan, ili je možda ovaj i sam onako pijan nekome izlanuo da se uputio meni? Đavo će ga znati. To je, istina, malo verovatno, ali su ovoga za razliku od ranijih nestalih lica stvarno ozbiljno tražili. Porodica, prijatelji, policija. One ranije, većinom, nisu ni pominjali. Narkomane, Cigančiće, prostitutke, alkoholičare, niko nije ozbiljnije ni tražio. Kao da nisu ni postojali. Pa ni onu trećinu otprilike, uglavnom, mlađe osobe, za kojima je bila raspisana poternica i o kojima su lokalni i štampani mediji pisali i objavljivali im fotografije, ni za njih se nisu pretrgli u potrazi. Smatralo se, kako sam saznavao od dobro obaveštenih tračara sa kojima sam radio, da su devojke, počev od one studentkinje, završavale kao belo roblje u okolnim zemljama. Tada je to bila česta pojava. A mlađi muškarci su navodno viđeni na ratištima kao dobrovoljci. Lukavo sam se smešio na naklapanja glupavih i seksualno isfrustriranih uspaljenica.

Mnogo toga ostaje nedorečeno u ovom mom zaveštanju. Mnogo toga će biti osporavano, negirano, prepravljano i tumačeno, u zavisnosti od toga ko se bude bavio ovim tekstom. Gnušanje čitalaca mi ne gine. Za toliko sam upoznao ljudski karakter. I sada kada sam na kraju pitam se ima li sve ovo ikakvog smisla? Ima li život uopšte ikakvog smisla? Ja, lično, nemam ni u ovom trenutku odgovor. Ali, bar sam učinio nešto od svog života. Ostavio sam neko delo za sobom. I po tome spadam u one malobrojne!

P.S. Ovaj tekst je pronađen u kompjuteru višeg medicinskog tehničara Z.K. iz N. Pošto se nije odazvao pozivu na informativni razgovor, policijski službenici su pošli u stan Z.K u ulici P. Br 24 u N. Zatekli su ga mrtvog, sa glavom na pisaćem stolu. Z.K.je izvršio samoubistvo trovanjem cijanidom. Z.K. je trebalo da pruži određene informacije o krađi lekova i sanitetskog materijala iz psihijatrijske ustanove u kojoj je radio i na čemu je policija intenzivno radila nekoliko meseci. Specijalnom dozvolom Okružnog suda u N. dozvoljeno je objavljivanje ovog materijala u dnevnim listovima N.glasnik i B.informator.

Miodrag Tasić