Isus iz pritvorske ćelije

Na stadion nisam ni ušao. Posle pet sati besomučnog ispijanja piva po dosadnoj novembarskoj kišici i neprestanim sitnim verbalnim nedjebavanjem sa gorbarima rešili smo da krenemo ka Marakni. Bila je nedelja. Sve je bilo uobičajeno, pivo u ruci, pišanje uz svaku banderu ili tarabu, navijačke pesme, policijska marica koja nas prati dok ne izađemo sa Vračara. Uobičajena slika koju živim već decenijama. Prolazeći Karađorđevim parkom naleteli smo na grupu grobara iz unutrašnjosti. Momentalno je nastao krkljanac. Mlatili smo se pesnicama, flašama, letvama, nogama... Ubijali smo boga jedni u drugima. Ne znam koliko dugo je sve to trajalo, verovatno veoma kratko. Minut ili dva. Ne duže. Teturao sam parkom krvave glave, kada su me zaskočila dva kera i bacila na zemlju. Vezeli su me lisicama, koje su po svom dobrom kerovskom običaju životinjski stegli oko mojih zglobova i ugurali me u već punu maricu. Povremeno su se otvarala vrata da bi u svoju zbirku dodali još neki trofej koji su nahvatali po ulicama. Konačno smo krenuli. U mrklom mraku smo osećali svaku džombu ili rupu na putu a zavijanje sirene je bilo više nego deprimirajuće. Stali smo i vrata su se otvorila. Ogromno sivo dvorište okruženo zidovima. "Jebi ga" pomislih "29. novembar". Istovarili su nas iz kombija i poređali u vrstu. Sadistički su nas tukli pendrecima, valjda su ih tako izdresirali u Kamenici. Uveli su nas u zgradu i lisicama vezivali za cevi od radijatora dok se neko od inspektora ne seti da nas malo išamara i pošalje u ćeliju. Jebena stvar. Biti vezan za radijator je stvarno zajebano. Ne možeš ni da sedneš ni da stojiš ni da čučneš. Ne možeš ništa. Kolena i leđa se raspadaju od bola a svaki pokret ti samo još više useca ionako krvnički stegnute lisice (da li sam to već pomenuo?) u zglobove. Ne znam koliko sam vremena proveo u tom polubudističkom bolnom položaju kada su me konačno odvezali i uterali u kancelariju kod inspektora. Moram priznati,inspektor je bio korektan,bio je nezainteresovan. "Istražni sudija ne radi vikendom tako da ćemo te ugostiti do ponedeljka". Pozvao je dežurnog i izašao iz kancelarije. Uzeli su mi podatke, pertle, tregere i poveli u ćeliju. Ćelija mi je u prvi trenutak delovala kao božji blagoslov. Nije bila prepuna, zaudarala je na mokraću i znoj, svetlost se jedva nazirala ali više nije bilo maltretiranja i ponižavanja. Sklupčao sam se u ćošku među raznim džeparošima, alkosima, obijačima... Povremeno sam čuo kako se vrata škripeći otvaraju i zatvaraju. Kretenski ćelijski razgovori me nisu zanimali. Zaspao sam.

Ne znam koliko dugo sam spavao. Probudila me je škripa vrata. Pandur je uveo mršavog starca duge bele brade od nekih osamdeset godina. Osvrnuo se oko sebe bez reči, nakašljao se i tiho seo pored mene. Ličio je na Isusa. Na njegovom licu se mogla pročitati samo velika bol, patnja i beznađe. I pomirenst. Ćutali smo. Pokušavao sam ponovo da zadremam.

"Ja sam Milovan.", reče starac škripavim glasom i pruži mi ruku.

"Nikola", odgovorih, pizdeći u sebi što mi smeta u mojoj samoći.

"Zašto si ovde Nikola?", nastavio je starac.

"Navijačka sranja, stari, Zvezda.", rekoh, "Batali". Ćutao je neko vreme. Delovao je veoma zamišljeno i smireno.

"Sinko svi smo mi ovde svojom voljom, bili toga svesni ili ne". Nije mi baš bilo jasno šta priča, a nije me se baš ni ticalo. "Ti si izabrao da se glupiraš za Zvezdu, da se mlatiš, da urlaš. ne krivi nikog drugog za to što ti se dogodilo." Kakav smor pomislih, još jedna lekcija, još jedno proseravanje koje slušam već decenijama pomislih u sebi, "Daj stari, šta mi sereš, imaš 80 godina, a sediš u istoj prdekani kao i ja. gledaj svoja posla". Starac je zaćutao. Posle par minuta čuo sam kako tiho jeca. Pomislio sam da sam bio grub, u trenutku mi ga je postalo žao.

"Milovane, daj koji ti je sad kurac, nemoj tu da mi plačeš, vidiš i sam da smo svi u govnim, nikome ne treba tuđa muka i tuđe suze". Jecao je sve glasnije i jače. Isus se gušio u svojim suzama. "Daj bre ćale, molim te prekini, mogu li nekako da ti pomognem, samo da više ne slušam tvoj plač?".

 "Nema više meni pomoći sinko...ja već odavno ne postojim...". Počeo je svoju priču. Trebalo mu je samo to da ga neko konačno primeti i sasluša.
Milovan je bio nastavnik muzičkog. Bio je oženjen i imao je dete. Ćerku. Uredan i sređen život lišen bilo kakvih velikih stresova i lomova. Voleo je svoj posao, porodicu,život. Bio je srećan i ispunjen čovek. Porodica i muzika su bili njegov svet. Žena mu je iznenada umrla, tek pošto se penzionisao i jako teško je to podneo. Po prvi put u životu je osetio tugu i beznađe ali i dalje je imao ćerku koja mu je postala jedini motiv za život. Ćerka je bila mlada i lepa. Volela je život a Milovan je nju voleo iznad svega. Prijatelja i sitnih zadovoljstava je bilo sve manje. Postojala je samo ćerka. Sve joj je davao, čak i više nego što je mogao. Dao joj sve što su pokojna žena i on uštedeli i stvorili tokom svog zajedničkog života. Dao joj je sve emocije koje su mu preostale, dao joj je i svoju kuću, da bi mogla mirno i komotno da stvori svoju porodicu i svoj život. U početku je sve bilo kako treba...ćerka se starala o svom ocu, pazila ga, volela ga. Izgledalo je da će Milovan proživeti dostojanstvenu starost. Međutim, pre desetak godina, ćerka je počela čudno da se ponaša. Milovana je sve manje primećivala, postajala je odsutna i gruba. U kuću su sve češće dolazili neki jako čudni likovi koji danima nisu izlazili. Sve iole vredne stvari iz kuće su postepeno nestajale. Smrad i dim se širio kućom. Ćerka više nije ličila na sebe. Imala je duboke podočnjake, mršava preko svake mere, nerazgovetno je pričala, bila je prljava i iscepana. Policija je postala redovan posetilac njegove kuće. Ćerka je teško bolesna završila na klinici za odvikavanje i više nikada je nije video. Ni čuo.
Jednog dana su u kuću upali neki grubi ljudi i prebili Milovana. Pretili su mu ćerkinim životom. Tražili su novac koji im njegova ćerka duguje za heroin. Naravno, Milovan nije imao novac i morao je da proda svoju kuću ispod svake cene. Ostao je sam na ulici.
U početku je spavao na ženinom grobu. Tu se jedino osećao sigurno i voljeno. Želeo je da što pre legne pored svoje životne ljubavi. Na njegovu nesreću, bio je jak i zdrav. Život ga nije napuštao. Prve zime je zaradio teško zapaljenje pluća i dva meseca je proveo u bolnici. Bio je na ivici, ali na njegovu žalost, život je pobedio. Došlo je proleće, pa leto. Lepo i toplo vreme. Mogao je da mirno životari i čeka svoj kraj pored svoje pokojne žene polako krckajući mizernu nastavničku penziju. Nije se više kupao, počeo je da pije, jeo je otpatke, a noću grlio mermerni spomenik na groblju. Zima se približavala i setio se priče jednog klošara sa kojim je ležao u bolnici.
U sred noći se odgegao do centra grada, uzeo ciglu i razbio izlog zlatare. Pokupio je par zlatnih lančića i još neke đinđuve i seo na ivičnjak, par metara dalje. Policija je momentalno stigla. Osuđen je na 4 meseca zatvora. Padinska Skela. Milovan je preživeo još jednu zimu, ali ovaj put na toplom i sa tri obroka na račun države.
Nastavio je tako i narednih godina. Leti groblje, a zimi cigla, pa zatvor. Tamo ga niko nije dirao. Našao je svoj dom dok traje zima. Policija i sudije su ga već dobro poznavale i prećutno su poštovali njihov nikad izrečeni dogovor.

"Ranković!", dreknu stražar. Nisam se ni pozdravio sa Milovanom, izašao sam prateći stražara kao pas. Vratili su mi pljuge, upaljač, pertle, tregere, dokumenta. Bio je već ponedeljak. Dan je bio lep i topao. Kupio sam pivo na prvoj trafici i radovao se što sam ponovo slobodan.
Milovana više nikada nisam video.
Jesen je, sumorno i hladno vreme. Često mislim na tog starca duge bele brade. Siguran sam da je u ovom trenutku miran i spokojan. Da li traži novu ciglu i merka neki izlog ili konačno mirno leži pored svoje žene na Novom Groblju, to je već manje bitno.
Milovane, ovo pivo pijem za tebe, u tvoje ime. Za tvoju dušu.