Kad sam se bila zaljubila u grofa Hojnickog

Kaže moj voljeni Robert da postoji tamo neka tačka iz koje, kad se čovek zagleda, izvire svet lepih mogućnosti. Zablejim po horizontu, kad tamo – a bečka je to škola – grof Hojnicki, urla, psuje vlast i Monarhiju, vidi propast iste i smak sveta, puca u vazduh, skače sa jednog konja na drugog u galopu, potpuno neartikulisana ličnost, ali je biti pored njega magija.

I sad, čekam na ulici jutro sa grofom Hojnickim, on nešto priča i u priči me ćuška laktovima, ništa ne razumem, samo mislim da li u retkim trenucima, kad je trezan, bar malo misli na mene, u pozadini tiho Radecki marš, priprema vojnog orkestra, neka rana kočija, fenjerdžija zavrće ulične svetiljke, i tu bih sve zaustavila i razbacala slike po površi svetlosnog konusa, da se više ništa ne desi jer, kao što je svima poznato, grof Hojnicki je posle šano-dušo.

I napišem otvoreno pismo bečkoj školi: „Ja, u koju god tačku da se zagledam, neko sranje, nego, kad se već dopisujem sa vama, koja je ovo godina?“ Posle nekoliko dana mi stiže odgovor: „Hiljadu devetsto i neka, ne budite dosadni i ne zevajte više u ovu tačku!“

Danijela Ćuzović