KOD TOZU VAMPIRA

KOD TOZU VAMPIRA – stajalo je na ovećoj, drvenoj ploči, ovalnog oblika, postavljenoj malo ukrivo, ispod krova drumske gostionice, trošne i zapuštene kao ničija raga. Iz odžaka se dimilo, vrata, crvotočna i klimava kao babin zub, blago odškrinuta, a pendžeri, umrljani talogom prašne, bar  pola veka nisu propustili zračak svetlosti.

Sudeći po nimalo impresivnom spoljnom utisku, koji je na trenutak zbunio naše junake – više bi im prijalo neko romantičnije mestašce, sa bungalovima, recimo, gde se uz žubor vode i cvrrkut ptica može prenoćiti – ali nisu imali izbora, da utole glad dobro će im doći i ova čađava mehana. Pod uslovom da nisu upali u kakvu pukotinu u vremenu i skliznuli jedno dva veka nazad, u prošlost, kad su ovakve birtije bile na glasu po hajducima i drumskim razbojnicima, više nego po dobroj kapljici.

Pogledaše se pa slegnuše ramenima. Da su vernici, sigurno bi se prekrstuli pre nego što su kročili unutra, na sopstvenu odgovornost.

(– Jaco, moraću jednom da te odvedem tamo da se i sama uveriš kakav je to budžak. Kao da je u njenu snimljena ona čuvena scena iz „Skupljača perja”, kad Lepi Bora lumpuje, a srča leti na sve strane. Trebalo nam je nekoliko minuta da se probijemo kroz guste kolutove dima, koji je štipao za oči poput otrova za komarce, da bismo stigli do jedinog plavo-belog kariranog stolnjaka koji je još bio slobodan. I jedva nekako držao na četiri trošne, rasklimatane noge, isto kao i ostalih petnaestak njegovih dvojnika; bio je isflekan, pogužvan, tu i tamo pokoja rupica kao otužni beleg prohujalih dana i noći, otprilike na sredini glomazna metalna pepeljara, a u pepeljari nekolko opušaka. Sve druge stolnjake okupirale su uzaludnici svih fela, na koje je bolje ne trošiti reči. Zidovi prekriveni potamnelom drvenom lamperijom sa koje je lak bogzna kad ispario, a sa njih, oivičena masivnim ramovima kakve danas možeš videti samo još na buvljacima i na nekom ovakom mestu koje je i bog zaboravio, gledali su nas ponosno Sveti Marko u trnutku dok ubija aždahu, vožd Karađorđe, Gavrilo Princip i Slobodan Milošević. Na kalendaru (ne videsmo iz koje je godine) retuširana do neprepoznatljivosti slika poluobnažene folk-dive. I što je možda prvo trebalo reći, iz nekog ćoška ječalo je pusto tursko:

Oj, Selime, Selime,

voleo si dimije

prošla tvoja vremenaaa,

nema više hareemaa...

Srpska egzotika, Jaco, u svom najboljem izdanju. Činilo se da će svakog časa neki šaljivdžija, vrag ili Gospod svejedno, pucnuti prstima i ova mehana kao kakav avetinjski splav iz nekog prastarog horora, otisnuti dole niz obližnji Dunav a da to ovde niko živ neće bi primetiti, čak ni kada bismo stigli do Crnog mora – dva dana kasnije, tim rečima Rahela će preneti  Jaci svoje prve utiske iz krčme „KOD TOZU VAMPIRA“.)

Pošto su seli, Rahela i Maks se pogledaše, ali ništa ne rekoše. Smeškala se ona njemu, smeškao se on njoj, kao da jedno drugom drže strah, ili su se možda smeškali samo onako, reda radi, svako za sebe? Utom dođe konobar. Brkati grmalj pedestih godina, kostimiran kao da goni krave na ispašu. 

– Gospodo, šta izvoljevate? – obratio im se službeno, kao nekakav glumac amater koji se iz petnih žila trudi da bude ozbiljno shvaćen.

– Dva pelinkovca, dve bečke, dve šopske, koje vino možete da nam preporučite? – poručio je brže-bolje Maks za oboje.

– Pelinkovac može, bečku ne radimo još od devetsto četrnaeste, ako je po volji karađorđeva, ako nije, mogu ćevapi ili domaće kobaje prste da poližeš, a od vina najbolje je točeno pivo bez pene, pa izvoljevajte.

– Donesi onda šta ima, krepaćemo od gladi. Je l’ tako, šefice?

Šefica klimnu glavom. Stvarno, neka donese šta ima. Može i ako ima nešto gotovo – pomislivši. 

Pokazaće se da im je apetit oboma bio na zavidnom nivou. Navalili su na ono brdo kobaja „prste da položeš”, kao da su postili pola godine. Zagledani svako u svoj tanjir, ali i svako u svoje misli. A gde su misli, tu su, obično, i nedoumice.

Rehela:

Hm, ipak je on čudan neki tip. Malopre je hteo da se pobije zbog mene kao právi dasa. Nije ni trepnuo, a skočio je na onog bilmeza, znajući da može da popije teške batine. Baš skoro sam negde pročitala, ili sam, može biti, od nekoga čula, da je právi muškarac samo onaj koji je spreman i da ubije zbog tebe i da samo takvi mogu biti dostojni naše ljubavi (a to što je đavo u romanu jedne naše spisateljice tvrdio da mi žene mnogo više cenimo hrabrost jezika nego hrabrost mišića, neću da komentarišem, reći ću samo da su to đavolska posla). Nikad nisam razmišljala o tome da li je stvarno dostojan ljubavi samo onaj ko je zbog nas spreman i da ubije, ima mnogo argumenata koji govore u prilog tome, a opet, ima i onih koji to pobijaju. Svi smo mi od krvi i mesa, to jest od iste tvari, to je tačno, ali nemamo i istu narav, isti karakter, isti moral, pa nas ne treba ni trpati sve u isti koš. Ako je neko hrabar, ne znači i da je emotivac, ako je neko dobar čovek, ne znači da ne može biti kukakvica, ako neko ne ume da se bije, ne znači i da je manje vredan i da te manje voli, ili da mu je manje stalo do tebe od nekoga drugog, onog, na primer, koji šakom rešava stvari i olako se hvata za pucu. Maks je možda dobar primer za to. Danas je pokazao da bi se zbog mene potukao, a, opet, krmak jedan, neće da me vodi na obale Goe! I zato sam sad u nedoumici šta da mislim, kakav je on zapravo tip? Evo, mogu da se kladim u život da bi od njih stotinu koji se, pretpostavimo, lože na mene, kod njih devedeset i devet bilo obrnuto. A to onda znači, ili da je malo, ili malo više ćaknut, ili da stvarno nije ravnodušan prema meni kao ženi, koliko god se trudio da to sakrije, možda i od samoga sebe. Premda, treba imati u vidu da su oni koji su laki na pesnicama, obično i lak plen najprizemnijim kaćiperkama i nasrtljivicama. Stoga moram otvoriti četvore oči. Ali pre svega moram naći naćin kako da ga nateram da se otvori prema meni kao ženi, bez ikakve zadrške i iskreno, mužjački – nismo došli ovde da se femkamo. Neću ga pojesti čak i ako bi me povredio, osim ako bi uradio stvarno nešto bedno i prostački, onda bih mu oči iskopala. Što se mene tiče, već je napravio prvi korak, samo neka tako i nastavi...

Maks:

Ova moja šefica doći će mi glave. Ne mogu da zamislim čoveka koji može da odoli njenim čarima, samo da ona malo mrdne repom, što se kaže. Bog joj je dao ono najbolje što jedna žena može da ima, da hoda po svetu muškaraca kao otelotvorena erotičnost i seksepil. Strast vrca iz svakog njenog damara. Izbija iz njenog oka kao sunce kad probije kroz oblak. Kad je pogledaš, vidiš seks u najavi. I mnogo više od seksa. A ja – na moju, a možda i na njenu nesreću – ne znam šta ću, ako dođe do onog stani-pani. Što se više kuražim, kao da sam sve manje spreman za takvu opasinicu kao što je ona. Da nešto pokušam, pa da se izblamiram, ne ide, a, opet, da ništa ne pokušam, ni to ne ide. Ispao bih papak u njenim očima. Šmokljan za medalju. Sumnjam da bi mi tako nešto oprostila, ako ni zbog čega drugog, onda bar zbog ženske sujete, odavno sam tu lekciju naučio: u sve ih diraj samo tu ne. I teško da bih joj ostao dužan. Evo moje glave, ako ne bi bilo ovako – tu sliku kao da već vidim pred očima. Kad se budemo vraćali, ima da se upilji u mene onim svojim opakim nišanskim spravama ispod obrva i u pogodnom trenutku da ispali kuršum, pa ko živ, ko mrtav. „Da li ja, može biti, trzam na muškarce, ili se to njoj samo čini?“ I štagod da joj odgovorim neće valjati. Odnosno biće kao da joj ništa nisam rekao. Ona će da misli ono što ona hoće i tačka. Dala mi je do znanja na čemu smo i, što se nje tiče, od sad pa nadalje mogu samo da se pušim. I zato mislim da nemam mnogo izbora, manevarski prostor mi je veličine petoparca u najboljem slučaju i nema mi druge nego da se još malko „povijam“, koliko da joj to moje manevrisanje previše ne bode oči i da stpljivo vrebam svoju šansu, právu šansu – situaciju, nakon koje, ma šta se desilo, niko od nas dvoje neće biti ni poražen ni povređen... Ako je tako nešto uopšte moguće?..

Dok je Maks zamišljeno gledao u praznu korpicu za hleb, oglasila se Rahela.

– Hvala ti, Maks, za ono malopre, ispao si dasa.

– Nema na čemu, šefice. I drugi put.

– Moram sad nešto da te pitam, ali hoću iskren odgovor i bez mudrovanja. Može?

– Pucaj, šefice.

– Recimo da nisam ja bila u pitanju nego neka druga koleginica, da li bi isto onako reagovao?

– Isto tako, kunem se. Tako sam vaspitan.

– Tako sam i mislila. Još više si porastao u mojim očima, to da znaš. I da, sad mi je tek jasno zašto onim mojim šmizlama ništa nije teško kad im se namesti da idu s tobom na zadatak.

– Preteruješ...

– Šta? To kao nisi znao? Pričaj mi nešto o tome.

Maks glasno uzdahnuo, nasmeja se pa reče:  

– Danas se baš i nismo ubili od posla. Možda sutra budemo bolje sreće, a? Šta misliš?  

– Gde ti ode? Daleko je do sutra? Možda u međuvremenu uhvatimo neku ekskluzivu, nikad se ne zna.

– U pravi si, šefice. Možda. Skreni mi pažnju, ako ja nešto propustim.

– Da znaš i da hoću, pametnjkoviću! – namršti se šefica. Kao da je htela još nešto da kaže, pa se predomislila.

Šta on to umišlja, da ću tek tako da pređem preko njegove ironije? Tako slatko bih mu sad zalepila jednu vaspitnu iza ušiju, da mu zvoni u glavi do ponedljka. Ali, neka, bolje je ovako, na svoj ženski način naučiću ga ja pameti.

Utom dođe konobar i donese kafu s ratlukom od vanile.

Proćaskaše još malo, platiše račun, pa napustiše mehanu, čudom se čudeći kako je onaj bogovski ručak koštao tako jeftino.    

Odlomak iz romana „Do obala Goe”