Stare čipke, bez arsenika

Sve je započelo, kada ju je ispred šaltera u banci zamolio za kratku pozajmicu olovke. Ljubazno mu je dala olovku, a uz nju i ruku, sa svim ukrasima na njoj, na svakom prstu.
Završilo se, bar je on tako mislio, nekoliko meseci kasnije, senzacionalnim naslovom u novinama. Jedan ugao usana mu se pomerio na gore, pa je tako ličio na Džokera u pokušaju. Složio je novine u smotuljak, da bi ih postavio pod vrat, kako bi ga klackanje vagona manje ometalo. Da, biće to dug put... Ima on još puno posla... Taj mondenski, bahati svet i mesta, koja i pored zagušujućih parfema, zaudaraju na starost, za njega je bio rudnik zlata. A u rudniku treba kopaiti. Zna se, rudarski posao je najteži. Za njega niko ne bi mogao da kaže da je besposličar i žigolo. "Žigolo"- kakva zastarela reč. "Uh, ovaj voz je baš neudoban."..a i on je postao preosetljiv. Ali, to nije voz za običan svet, njime putuju oni koji bi hteli još da uspore svoje vreme, kojima se ne žuri. Avioni su zastrašujuċe brzi za njih. U njima nemaju vremena ni dve rečenice da slože. A on, opet, u avionu ne bi mogao da priđe i stupi u razgovor, kao što mu se pružale prilke u kupeima voza, koji su u poslednje vreme retko popunjeni. Kruzer bi isto dobro došao, ali, boji se vode, još od davmog događaja na jezeru. Nije baš svaki brod Titanik, ali mora su, nekako, uzburkana u poslednje vreme, čitao je u novinama. Ma, putovati po staroj, dobroj zemlji, pa lagano, milina...A može i noge da opruži. Nekako, kao da je poprimio osobine svoje klijentele (ta reč mu se dopala, zvuči kao da se bavi nekim bankarskim poslom. Pa, i bavi se...). Levom rukom navuče tamno zeleni zastior na prozoru, pri čemi mu sklizni smotuljak novina, što ne primeti, zatvori oči, pa pošto mu se učini da nije dovoljno udobno, skide svoju kožnu jaknu, urola je i smota pod vrat. Pri tom pokretu, sa sedišta skliznuše novine na pod. Otvoriše se baš na stranici crne rubrike, kao da i novime imaju potrebu da nešto potvrde, da dokuče i ono između redova.
Mladić se zavali na sedište presvučeno čojom, spreman da odmori misli i telo. Telo se opuštalo, ali misli nikako. Vraćale su se iza kapije letnjikovca sa staklenom baštom. Da li je ostavio sve u redu, bez tragova? U trećem redu, kod onih čudnih, to orjentalnih staričinih biljaka, kao da je pri polasku video prazninu. Nešto je nedostajalo. Čitava biljka ili samo grana koja je štrčala? Da neko nije ulazio? A možda je sve vreme bio tu? Ma, to je nemoguće! Čovek tu ne bi mogao biti neprimetan. A možda biljka nije ni bila u tom redu. On se oduvek mnogo oslanjao na svoje fotografsko pamćenje, koje mu je bilo sredstvo za rad i test sigurnosti. Sigurnost... Da li je siguran? Važno je da nije bilo krvi, to je tako prljavo, a i otkrivajuće. Dovoljno je jedna kap, samo jedna, jedina kap... A ovako, gospodski, kao što je i živela, u njenom stilu. Rukavice i čipka, odlična kombinacija koja ne može da ga razotkrije, a ima simbol, prosto, viteški. Rukavice?! Morao je da po fajlu memorije brzo potraži sliku rukavica u kutiji, pripremljrenu za lomaču u kaminu svih stvari koje je koristio u toj kući. Kao da još čuje krištanje galebova, dok mu je čipka bila u šakama. I kako joj je brzo klonula glava. Ipak je on u punoj snazi. Nije je ni svestan. Bio je ponosan na sebe, jer je imao svoj "pečat", svoju specijalnost, kao doktor. Kao crna rupa, pojavi mu se u mislima to da u tekstu članka nije pisalo koja je lokacija kuće. Malo čudno...možda zbog istrage. Smešni su. Čime se sve služe, izigravaju krimi romane, igraju se detektiva. Ne mogu oni njemu da "doakaju". Koliko dugo već....A imao je osećaj da, iako joj je vrat bio umotan u crnu čipku, u njegovim šakama, da ga istovremeno posmatra s leđa. To ga je na tren užasnulo. Ali, samo kao reakcija na neprirodnu pojavu. Inače, nije on strašljiv. A što bi?! Pritom je osetio blagi grč u stomaku. Nije mogao da odbije njene kolače. Na kraju, morao je bar još jedno zadovoljstvo da joj pruži. Malo više testa za njegov ukus, i to nedovoljno ispečenog. S puno aroma. Jedna aroma je prevladavala, njemu nepoznata, taloreći, orijentalna. Čak ga je i oraspoložila. Da nije u poslu, došlo bi mu bilo da se opusti, navije onaj njen gramofon, stavi tu ploču koju je ona non stop vrtela. Tačno bi i tu glupu ariju mogao slušati, pa kada se završi, sam bi vraćao iglu na početak. Pa, ona ga je omađijala! Čak bi otrčao do obale, brčkao stopala u plićaku...pa, mogao je... da nije morao to da učini. Mogao bi i da živi s njom do kraja. Njenog, a možda... Ali, morao je dalje... A te oči... žuljale su ga i dalje na leđima. Ovaj slučaj ga je ipak malo "izgurao s koloseka", mogao je da zaključi. Kako to pomisli, voz naglo cimnu, pa je inercoja povukla vagone unepred, a kočnica ne dade. I tu nasta cimanje za prevlast izmeđubto dvoje. "Da li je to neka međustanica?" U hodniku se čulo nekih desetina usklađenih žurnih koraka, zatim sve utihnu. Voz je nastavio po svom, kao nekoliko sati do sada. Noć je, ipak, za spavanje. Oslušnu još malo, pa vrati glavu u prvobitni položaj na gornji, jastučasti deo sedišta, sa potporom od jakne i zatvori oči.
Utonu u san. A onda, prenu ga neki koščati dodir staračke ruke, ukrašene krupnim prstenjem. Uznevereno, kao zver uhvaćema i svojoj jazbini, pogleda u desno, jer je samo prozor bio na levoj strani. Do njega je sedela poznata mu, postarija gospođa, koja mu se ljubazno osmehivala.
" Zamolila bih Vas za kratku pozajmicu olovke. M o j e  olovke. To je moja srećna olovka, pa bih Vas najljubaznije zamolila da vi meni nju ne pozajmljujete, nego da mi je vratite."
Lice mu je poprimilo boju onoga koji nije ni među živima, ni među mrtvima, a ni u ovom vozu, kojim se očigledno kretao pravo u svoju propast. Osim, ako ne sanja. A sanja li i cokule kod sedišta pored njega, a kojih nije bilo, pre nego je zadremao. Takve cokule se ne mogu ni zamisliti, a kamoli sanjati! Pogled mu se, bez volje da išta gleda, odbijajući da vidi ono što može biti istina, ipak podiźe, teško, kao s tegovima. A kada se pogled podigao dovoljno visoko da prepozna lice u uniformi, pa zatim još jedno takvo pored, nije mu preostalo ništa, do da poveruje pogledu. A onda, otvoriše se vrata kupea i uđe poznata starija žena s crnom čipkom oko vrata, vezanom u mašni s oba jednaka kraja, prinoseći limenu kutiju s braon kolačima. Smešeći mu se, reče:
" Jeste li za moje kolačiće? Ah, moja biljka...kada bih Vam kazala njen latinski naziv, ništa Vam ne bi značilo, ja je ionako zovem po nadimku, od milja, jer mi je dala inspiraciju za ovaj divni recept."
". Ali, vi ste. Vi ste... "
" Da, življa od vas sada. Diiivno živa! A gospođaо?" okrenu se ženi do njegovog desnog ramena "Upoznajte se...  Ahh, pa vi ste se već upoznali...Moja sestra bliznakinja."
" A mi nismo Poaro. Ni jedan od nas." reče policajac ispred njihovog sedišta, pa je mogao da mu vidi oči s paučinom u beonjačama, od nespavanja na dežurstvima.. Drugi podiže novine s poda.
" Novine...pisalo je..."
" Da, u novinama puno toga piše.. A da li to što piše znači i da jeste...Obmane, samo obmane, a istina negde između, pa je ti nađi. Sve sama enigma i razonoda. Pa ti vidi."
A onda nastavi odsečno, sa zamorom od objašnjavanja kako policija to radi. I ono što najokoreliji prestupnik ne može da predvodi.
" Paket od pedestetak primeraka za obe trafike u tom lepom, ali malom i dosadnom ribarskom mestu. Zevnu duboko, a ovaj prvi ga tvrdo pogleda usled zaprepašćenja zbog neprimerenosti postupka sa zevanjem u ovom, takoreći, istorijskom trenutku za kriminalistiku. I progunđa u sebi:
" Prestupnik...Oooo, svašta! Ubica - prestupnik."
Mladić promuca:
" Dakle, ja sam..."
" Da, ti si ukeban k'o zec." brzo dočeka ovaj iznervirani, s paučinom u očima.
" Zeka?! Zar "to" zeka?!" sad se i zevajući policajac iznervira minimiziranjem zločinca.
" Dobro, kao vuk u trapu."
" Nije ni za vuka. "
" Ne sitničari, ne izlazi iz teme. Nego, da ga vežemo lisicama ili čipkanom trakom?! Lisice na lisca! Prava stvar! Pa onda, ukrasiti čipkom. " neispavanog policajca nasred dužnosti, probudi, ne strašan zločin koji se umalo nije dogodio, ne ni odgovornost ovog trenutka, već nezaustavljiva kreativmost, prosto se sav našao u tome. "Pa kada voli čovek čipke...."
A on, zločinac, sa prvim neostvarenim zločinom, osetio je povredu časti, svoje serijsko - ubilačke ĉasti. Poniženje! Da, to je ono čega se plašio. Sada je shvatio. Pogledao je levo, prema prozoru...
U trenu, bez ijedne primisli o posledicama, u hitrom pokretu, spusti okno prozora i u kupe uđe miris vetra koji je mirisao tako... orijentalno. Pošto je imao fotografsko pamćenne, pri skoku je zapazio metalnu pločicu na poklopcu pepeljare. Pisalo je "Orient Express".

Pad je bio nestvarno bezbolan, kao da je palo pero. Pero...nešto ga zagolica po nosu. Otvori oči i susretne se direktno, očobu oči sa užarenom loptom sunca u zenitu. Zagolica ga opet...list nekih novina. Blle su kao salata s brojevima bez reda. Na šestoj strani je bio naslov: "Bogata udovica nađena zadavljena čipkanom trakom". Na ligeštulu pored njegovog, jedna ruka, puna prstenja, držala je limenu kutiju iz koje je s vremena na vreme, koščatim prstima uzimala neke braon kugle, a iz njih se, čini se, širio neki omamljujući miris, koji je jugo još više raspirivao svud po plaži. Ma, kakav je to začin?! Neki, orijentalni. Pa da, sve što ne može da se objasni, završi pod "orijentalno", da ne bi bilo "s Marsa".
Uzeo je svoj blok za beleške, kakve imaju neafirmisani pisci (oni drugi imaju već ozbiljna dostognuća tehnike) u nameri da "uhvati" na papir malopređašnji san, dok ne ispari i završi u ovim talasima, kada hrabro uđe u njih. Stavio je novine na čelo, da ga sunce ne ometa i započeo svoju novu kriminalističku priču. Doduše, trećerazrednu, ali, kako god, to je njegova specijalnost! Njegov pečat!

Autor Ivana Đorđević