Kutija sa uspomenama

Jesen je već uveliko počela, propraćena hladnovitim vremenom. Lišće je požutelo i počelo da pada, dok su ptice gotovo zamukle. Zemlja je postala sve vlažnija od kiše, koja već nekoliko dana ne prestaje da pada. Tmurno nebo se spustilo, kao da će da padne na ljude. Valjda je takvo uvek u ovo doba. Aleksandar je zbog svega toga i provodio dane baš tu, kući. Čitao je neku knjigu, pomalo i gledao vesti. Ništa posebno. Tako mu je svaki dan prolazio. Uostalom, šta sedamdesetogodišnjak treba da radi u tim godinama, sem da sedi kući? Znao je on dobro kakve su godine pred njim, i šta ga može zadesiti svaki čas. Baš zbog toga se i nije toliko uzrujavao. Ipak je on starac koji živi sam.

Večito je govorio: „Starost je samo zaboravljena mladost“. Toga se držao do dana današnjeg. Imao je on svoju mladost, i to samo takvu! Otplovio je pola sveta i vraćao se u život nekoliko puta! Nije dao da ga more odnese zauvek. Njegov brod, bar onaj poslednji, je potonuo nasred Pacifika. Brod nije poneo sa sobom samo ljudske živote, odneo je i ono o čemu on nije mogao ni da sanja. To je bila čuvena kutija sa uspomenama. U njoj su bile smeštene sve najdragocenije uspomene najvećeg putnika od svih. Bar se tako u početku pretpostavljalo. Taj čovek, ili “nemi starac“, kako su ga već zvali, nosio je u sebi tajnu. Tajnu zbog koje su žudeli mnogi, a koju je poverio samo Aleksandru, otkrivajući mu čari kutije sa uspomenama. Starac je kutiju čuvao u potpalublju broda, držeći je ispod svog kreveta. To nije bila neka velika kutija, već vrlo mala. Njena crna boja je ostavljala utisak tajanstvenosti, dok su male gravure u obliku peščanog sata bile zacrtane zlatnom bojom. Niko nije znao šta je unutra, i šta je tako važno.

Aleksandar se sećao tih dana, tog putovanja i tog kobnog brodoloma. Imao je svega četrdesetak godina. Plava kosa mu je padala niz lice, dok mu je gusta brada davala ozbiljniji utisak. Sećao se on da je na brodu tada boravilo oko desetak putnika. Svi su oni izginuli sem njega, bar je tako načuo. Oko 13 sati po lokalnom vremenu, Aleksandar je ušao u potpalublje broda, tamo je samo bio starac sa svojom kutijom. Starac je na sebi imao crni mornarski kaput, dok na glavi nije imao kose. Upijeno lice i plave oči su mu davale utisak nekog siromaha. Ali starac nije bio takav. Imao je on bogatu prošlost! U tom trenu, kako su vetrovi bili sve jači, talasi su lako pokrivali brod. Niko ne zna kako, ali brod je počeo da tone. Aleksandar je bio izbezumljen dok je posmatrao starčevo lice koje je bilo mirno. Kao da se ništa ne dešava, takav utisak mu je odavalo njegovo ostarelo lice.

- Kako možeš da budeš miran kad tonemo?! – Aleksandar je dreknuo na starca, ali mu ovaj samo dade do znanja da priđe k njemu. Izvadio je kutiju, koju je potom stavio na krevet. Prešao je prstom preko zlatne gravure peščanika i kutija se otvorila. Zlatni sjaj je prekrio čitavo potpalublje na brodu koji je tonuo. Tada se začuo glas!

- NISTE SAMI, POSTOJI ŽIVOT, NEMA KRAJA!

Tišina nastade, i svetlost se rasrpsnu duž zidova i nestade. Alekasandar je sedeo na podu, gotovo u čudu, dok mu je voda polako natapala noge. Tada je shvatio. Kutija nikada nije sadržala uspomene starca, već poruku od bića koja nas okružuju. Nismo sami, pomislio je! Gromoglasan udarac se začuo, i tada ga nešto obori na pod, posle čega je izgubio svest. To je sve čega se sećao tog dana. Ubrzo su ga našli nasukanog na plaži, živog. To je bio i poslednji put kad je kročio na neki brod.

Posmatrao je još uvek ovaj jesenji dan, gledajući kroz prozor. Kroz misli su mu i dalje prolazili događaji tog kobnog dana. Da li je kutija isplivala? Da li je i starac preživeo? Bilo kako bilo, izgleda da zaista nismo sami. Ali, kako god, ko će verovati u priču jednog sedamdesetogodišnjeg starca koji je preživeo poslednji brodolom! 

Đorđe Grmuša