Luciferova Fuga za Rajsku Ljubav (deo IX)

Te večeri u bolnici, devojka u zavojima puzala je kroz mračan hodnik, približavajući se jednoj od soba i ostavljajući za sobom krvavi trag. Tri sata joj je, zbog strašnih bolova, bilo potrebno da dopuzi nadomak te sobe. Ali njena snaga, koju joj je dalo ono što je čula, anulirala je bol. Škripanje kreveta i krici žene koja uživa dok vodi ljubav, bili su joj jasni i dobro poznati, jer je znala o čemu se radi i šta se dešavalo pre tri mučna i bolna sata.

- Bedni i snishodljivi ljigavac! Odbijala sam i pomisao na to da će me izdati zbog neke od ovih kurvinskih medicinskih sestara. Verovatno me zbog moje nesreće više i ne smatra verenicom, taj jadni, neuki, priglupi bolničarčić. Ali, biće kažnjen zbog ovoga, zaklinjem se našim zajedničkim srcem, Ouroborosom i krvlju koju, evo još, prolivam zbog ljubavi, kažnjen bez milosti, jer isuviše sam ga volela, verovala i žrtvovala se da bih ga mogla pustiti da uživa sa nekom kučkom isto kao i sa mnom što je, dok sam bila lepa i zdrava. Imaće puno vremena da razmišlja i uživa u užasu svog zasluženog pakla. Biće, njemu njegovo... Uhhh... Meni moje... Urghhh... Svakom svoje... Pro..klinjem ga!-

Puzeći po podu, devojka u zavojima je uzdisala i stenjala od bola, više zbog onog u srcu i mislima, nego zbog onog što joj je zadavalo tolike rane koje je raskrvarila i na kojima je većina šavova popucala dok je puzala do svoje destinacije. I kada je dugačak i širok krvavi trag spojio dve sobe, bivša crnooka lepotica, a sada nakaza u zavojima, ugleda krevet na kojem je u spokojnom, orgazmičnom polusnu, iscrpljena nakon strasnog ljubavnog užitka, ležala poznata crnokosa medicinska sestra, meškoljeći se prijatno i mrmljajući poluzatvorenih očiju i poluotvorenih usana, sa blaženim osmehom na divnom i zastrašujuće poznatom licu.

- Ne, to nije moguće - šokirano izusti devojka u zavojima, dok joj je srce razvaljivalo grudni koš, a kuljanje adrenalina pomoglo da se dovuče do metalnog stočića kraj uzglavlja, uspravi oslanjajući se na njega i dobro osmotri devojku. I zbog onoga što se bojala da će ugledati, a što je sada bilo jasno, škripavo je grebala noktima po metalnom stočiću, posmatrajući samu sebe kako leži lepa i spokojna, dok su je gnev i mržnja oblivali kao krv koja joj je obilno tekla iz dubokih rana iskidanih šavova, a kada se divne crne oči devojke u zavojima sretoše sa svojim očima na licu lepe crne devojke u belom odelu, koja je sada unezvereno gledala, i dalje ležeći, ali sada paralisana od straha, i očajnički se trudeći da nađe objašnjenje za ono što vidi, iz sudara njihovih pogleda izbiše iskre neke praiskonske istovetnosti, identičnosti i užasavajuće apsurdnosti.

- Veštice! - kriknu pacijentkinja kao ranjena ptica grabljivica i sruči se na sestru, zarivajući joj nokte u lice.

- Hoćeš da živiš moj život? Otela si mi ljubav, ono bedno pseto koje neće proći bolje od tebe! Otela si mi oči, telo, lice... Radiš moj posao... Ti živiš moj život dok ja umirem ili istrajavam kao nakaza! Zar je naš dragi doktor mogao ovo da dopusti?! Nije li mogao sprečiti ovaj užas? Mogao je, ja znam, ali ti, bedna, glupa kurvo, o tome ne znaš ništa!  vrištala je pacijentkinja, duboko zarivajući nokte u sestrino lice.

- Smiri se! Molim te! Znam! I za tebe i za još takvih slučajeva! Bićeš dobro! Samo me pusti da ti objasnim! Sve znam! Doktor mi je sve objasnio! Ovo je jedan od trenutaka u vremenu u kojem postoji rascep... Jedna od viših dimenzija izvan vremena! Ti još postojiš, lepa, srećna i voljena, a uništavajući mene, uništavaš i samu ljubav koju ćeš izgubiti ako mi učiniš to što nameravaš, razumeš li? Zar ti doktor ništa nije govorio? Samo me pusti i sve ću ti objasniti! - preklinjala je sestra.

- Sve je meni jasno! Da sam sve izgubila a ti dobila sve moje, to mi je jasno! Slatkorečivo i lukavo zapomažeš, perfidna kučko, da bi sačuvala život koji je moj, lepotu koja je moja i lice koje je moje i koje ne želim da gledam na tebi! Da te pustim? Zašto? Vratićeš mi lice? Ne! Nećeš! Uzeću ga sama! - zverski zareža pacijentkinja, a onda brutalno i sumanuto poče noktima raskopavati svoje lice sestre, otkidajući sa njega komade, opijena natprirodnom životinjskom snagom i jarošću.

                                                   ***

Na stotinak metara od bolnice, u stanu koji se nalazio u prizemlju jedne od zgrada, neispavana stara žena lupala je svojom štakom po vratima sobe u kojoj je, obasjan žutim, uličnim svetlom, polubudan ležao mlađi, proćelav čovek, sa bradicom i malim, okruglim cvikerima koje je često zaboravljao ili namerno nije skidao kada legne da malo odspava, nakon završene ili prekinute noćne smene u bolnici.

- Sine, trebalo bi da ustaneš i spremiš se za posao! - krkljala je promuklo žena na lekovima i štakama.

- Ne bi trebalo, jer pre tri sata sam se vratio i pokušavam malo da odspavam! A ti, pokušaj da konačno upamtiš da nije potrebno da me ti budiš i prepadaš lupajući svojom štakom po mojim vratima, pobogu ženo! I pokušaj da malo i sama odspavaš! - besno viknu čovek sa bradicom, a starica se odvuče na svojim štakama do terase, izvadi iz svoje kese sa lekovima nekoliko tableta, proguta ih, pa zapali cigaretu i zagleda se u pravcu šume. Proćelavi čovek sa bradicom ponovo zatvori oči, sa namerom da evocira lepe misli koje bi mu pomogle da zaspi, ali mu to poremetiše one mučne i svakodnevne, zbog kojih je bio hronično neispavan.

- Prokleti posao! Jebeni bolničar! Da mi nije nje, ne bih ni radio to sranje. Napustio bih odavno ovo prokleto mesto i ove ljude. Odradim četiri sata, pa odspavam tri, odradim tri, odspavam sedam, odradim dvanaest, odspavam četiri, i tako iz dana u dan, bez preciziranog radnog vremena i bez ikakvog odmora ili prekida. Kad bih bar mogao i to malo vremena da odspavam ljudski, a ne ovako, kao pseto. Osećam se kao izrabljeno pseto. Jedino što mi daje volju da odbauljam na taj prokleti posao je to što znam da ću tamo biti sa njom, da ćemo se voleti, jer samo tamo to i možemo. Bez nje bih se odvlačio do bolnice poput prebijenog pseta, a verovatno ni samoubistvo ne bi bilo daleko od mene. A i kada se venčamo, ako ostanemo ovde, ništa se radikalno neće promeniti. Ali ono što bi bilo od suštinskog značaja za nas i naše planove za budućnost, je napuštanje ovog prokletog mesta i ovih unesrećenih ljudi jer... Šta ako jedno od nas dvoje snađe neka od ovih neshvatljivih nesreća? Ne bih to mogao podneti... A ni ona. Morali bi oboje umreti. Ok, dosta sa crnilom. Hoću da mislim o lepom i sada. Moja voljena crnooka... Kako mi je noćas bila divna... Kako smo oboje uživali... Ohhh... Ommmm... -

I proćelavi čovek utonu u svoje uobičajeno stanje između sna i budnosti, dok je majka još uvek pušila na terasi, paleći cigaretu za cigaretom i gledajući u pravcu šume.

Odjedanput ugleda nešto kako se kreće iz pravca šume. Bubnjanje u grudima uzburka joj krv, pa krenu da se naginje preko terase, uzdižući se na štake da bolje vidi. Silueta se polako približavala, čudno se krećući. Starici se činilo kako čas hramlje a čas hoda normalno, što je pojačavalo njen strah i sumnju da to nije upravo ono čega se najviše pribojavala i užasavala, a čije je kretanje potvrđivalo da to baš „TO“ i jeste. Kako se prilika primicala, starici su počele da klecaju štake i ona jedna noga, te ona mehanički i sa takvom brzinom i spretnošću strpa u usta još nekoliko pilula iz svoje kese i nastavi da posmatra izbečenog i izobličenog lica. U tom trenutku starica uoči titravo, žuto svetlo koje se kretalo zajedno sa primičućom siluetom.

- Hej, baterijska lampa! Pa to je noćni čuvar! – ushićeno i sama sebi reče starica i odahnu.

- Uh, kako sam se bila uplašila. Sada bih ga izljubila od sreće. Pozvaću ga na kafu. Ionako mora ostati budan do jutra, pa će mu kafica baš prijati. A i potrebno mi je malo razgovora da mi razbije ovaj neprijatan osećaj malopređašnjeg straha zbog onoga što sam pomislila za njega. Ha, ha, već ga čujem kako se smeje na moju priču. On je dobar i hrabar čovek koji svaku noć provodi obilazeći ovo jezivo mesto, iako zna za sve što se desilo. I baš se pojavio kao poručen, da mi ulije malo svoje hrabrosti i da me razveseli, jer po...celuuu...noooć... - staričin veseli misaoni tok lagano uspori, zastade, a zatim pođe u drugom smeru, jer je uočila nešto neobično.

- Ne... ono nije... baterijska... lampa!? Kakvo je... to svetlo?! Ne... ono je... to je fenjer! Ili lampa koja liči na fenjer, ali baterijska nije. Čuvar nosi baterijsku... Kakav sad fenjer!? Ko još to koristi!? Ili je možda to neka specijalna lampa za... - no, staričino čuđenje, zbunjenost i pokušaj samoutehe ispariše, a bojazan tu paru pretvori u hladne kapi znoja koje se, kada se svetlo već dovoljno primaklo zgradi, slediše od, ovoga puta jasno potvrđenog i neopozivog straha. I kako se fenjer i dalje približavao, starica je sada jasno mogla da uoči nemački šlem i šinjel tog sablasnog posetioca ili stanovnika ovog kraja, a zatim i da čuje drljanje noge o asfalt, kada bi povremeno hramao. Sva sluđena, rešila je da probudi sina, žaleći što to ranije nije učinila, jer zbog silnih lekova, štaka, straha i blizine ove sablasti, tako nešto sada joj je delovalo neostvarivo. Ali nije odustajala i pošla je polako unazad, gledajući ispred sebe, na ulicu gde se sada, baš u pravcu terase nalazilo ovo biće. Pokušavši da požuri, starica se spetljala i pala nauznak, lupivši snažno štakama o pod i oborivši jedu od saksija sa cvećem. Sumanuto je počela da baulja do rešetkaste ograde terase, ne bi li se uverila u svoju očajničku nadu da je ostala neprimećena, ali poče da jeca od izbezumljenosti kada vide kako sablasni posetilac u nacističkoj uniformi korača prema njenoj terasi, držeći fenjer ispred sebe. Nije hramao, a zbog fenjera koji je držao blizu šlema, sada je mogla jasno da ga vidi. Lice mu je bilo obmotano zavojima kroz koje je na nekoliko mesta prodirala krv, a oko vrata su mu, na gumenoj traci visili neobični, mali, okrugli naočari, imao je prorez za usta iz kojih je izlazila para dok je disao kao astmatičar i prorez za oči koje su bile velike, crne, dijabolično lepe i zastrašujuće, jer se u njima nije ogledala ni mržnja, ni ljubav, ni dobrota, ni zloba, niti bilo koja poznata ljudska osobina ili emocija, a ipak je u njima videla i osetila toliku količinu razumevanja, koje je u njoj izazvalo potrebu da mu se obrati. Posetilac priđe staričinoj terasi i zaustavi se.

Nastaviće se...

Igor Rajović