Luciferova Fuga za Rajsku Ljubav (deo X)

- Mne-mon, Ma-mon, Aba-don, Om... - začula se horska mantra koju je prisustvo posetioca donelo, koju su pevali dečiji glasovi i za koju starica nije mogla odrediti odakle dolazi, kao da je vetar nanosio iz neke nepoznate dimenzije.

- Ko si ti? - upita starica, sada već malo ohrabrena i u nadi da će naići na razumevanje. Posetilac je neko vreme ćutao, posmatrajući je, a onda spustio fenjer i progovorio divnom bojom glasa koji je mogao biti i ženski i muški, ali se ipak izdvajao nekakvom posebnošću i uzvišenošću, kroz polušapat i huk, i kao da je dolazio iz nekih velikih, dugačkih cevi:

- Ego sum qui est, et qui erat, et qui venturus est…

- Ne razumem taj jezik! - reče starica, kojoj je još uvek bila namera da probudi sina, ne nalazeći pravi način za to.  

- Ja sam ono koje jeste, i koje beše, i koje će doći... Kako kažu vaše svete knjige - reče posetilac uz pratnju pesme dečijeg hora, nanošene vetrom.

- Ali to je iz Biblije! To je Bog! A ti nisi Bog, iako u tvojim očima vidim nešto što ne može biti sa ovoga sveta, ali ja pijem razne lekove, a i hronično sam neispavana, pa ne znam kako da shvatim viziju tebe. Šta si ti i zašto si ovde? - prostenja starica, trudeći se da ustane.

- Ja sam samo fragment večnosti, energije Univerzuma ili onoga što vi nazivate božanskim, a što oduvek obavija celu planetu, a ipak vam je još uvek strano i neshvaćeno, jer oduvek većina vas nije htela ili nije bila sposobna da veruje, pa je bilo potrebno izmišljati avatare. Ovde sam jer me je svojim dušama privukla i projektovala u prostor velika količina ljubavi samosvesnih, samospoznajnih, prosvetljenih bića, koja su ono čega sam ja samo fragment spoznala i osetila u svom biću i bivstvovanju. Ali većinu vas nije umela da prihvati i upotrebi tu božansku silu u svojoj prirodi koja se pokazala još uvek nesavršenom za tako nešto, pa je se uplašila pretvarajući je u realizaciju svojih strašnih strepnji i podsvesnih užasa. -

- Kako to može biti? Zašto onda tako jezivo izgledaš i zašto nam donosiš zlo umesto ljubavi? - sa srdžbom i plačnim, molećivim glasom upita starica.

- Za vas ljude uopšte i ne izgledam, jer me ne možete pojmiti svojim čulima već samo svojom dušom, a to kako me vidite zavisi od vaše volje, vaših želja, misli i svega onoga što sačinjava vaše duše. Ako vam je vaše otelovljenje mene jezivo, ako vam činim zlo, to ustvari vi sami sebi i drugima činite, manifestujući kroz mene i u meni svoje potisnuto zlo, zle želje, mržnju i strahove, umesto ono najlepše u vama, čije postojanje nikom od vas nije strano, ali vam je neodrživo i nedostižno. Da ste ispunjeni ljubavlju, da vam je ona od primarnog značaja u životu i da su vaše duše čiste, hrabre, bezgrešne i altruistične, videli biste me kao otelovljenje nekog od vaših divnih, drevnih anđela fiktivno stvorenih i projektovanih u prostor. Ovako nečisti, projektujete svoje najveće užase i strahove, jer su vam oni primarna stvar u životu zbog sakatog ponosa, pohlepe, nakaznih požuda, nepromišljenog besa, halapljivosti, zavisti, lenjosti za samousavršavanje sebe i drugih i suprotstavljanje hijerarhijskom zlu sačinjenom od vas samih, koje vas obezvređuje kao bića i iskorišćava, uništavajući vas iznova i iznova. Sedam demona, prinčeva pakla, čije delovanje niste iskorenili iz svoje prirode, zbog čega je ona još uvek sakata i pogrešna ili, po vašoj Knjizi, grešna. Ali mali broj vas jeste, zbog čega će oni, ako opstanu među vama, biti pošteđeni onoga što u vašim svetim knjigama nazivate apokalipsom, pripisujući je nekoj višoj sili, kao da ste svi nevini, a dobro znate i osećate da je ona kao i zlo i kazna – u vama. Vašu apokalipsu ćete sami izazvati kao što ste je i izmislili i postali sposobni da je napravite, pojačavši tako intenzitet ljudskog straha do ludila, a život ispunjen strahom ne zaslužuje strah za život, i tako ćete se samouništiti, jer apokalipsu ste već započeli, a onaj mali broj svesnih i produhovljenih, uz ljubav i božansku pomoć, mora preživeti i nastaviti produžetak vrste i duhovno usavršavanje ljudskog poretka zarad novog, naprednijeg i savršenijeg ljudskog bića, koje će imati svest o gresima i greškama koje ne treba ponavljati, i koje će umeti da živi u međusobnoj harmoniji, harmoniji sa prirodom i harmoniji sopstva, ako ih zla većina ne istrebi pre nego se samouništi. I zato sam tu, da ubrzam proces njihovog nestajanja, jer sam ja Alfa i Omega, Početak i Kraj, i zato će kraj iskvarene i nepopravljive vrste ljudi biti početak one vrste ljudi koje saznanja koja su primili kroz svoje duhovne i energetske kanale vode do tačke jedinstva sa svim stvorenim, u svet nemanifestovane energije kojoj je ime Ljubav, ali ona Ljubav u kojoj su sjedinjeni svi naši životi u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Sedmoro božanske dece koja su se obesila u ovoj šumi, učinila su to zbog spoznaje svega ovoga što rekoh, napustivši tako ovaj nesavršeni svet osuđen na propast i preselivši svoje duše, kroz vremenski rascep, tamo gde pripadaju, među Nova Ljudska Bića koja na ova današnja, koja su za njih daleka prošlost i izumrla vrsta, gledaju sa sažaljenjem iz svoje rajske sadašnjosti ostvarene u dalekoj budućnosti. -

- Ne razumem te ludosti i besmislice što govoriš, ali mi ne zvuče nimalo dobronamerne. Ti si verovatno jedno od doktorovih zamorčića, ludak ili ludača koja je pobegla iz bolnice, ako ne i doktor lično, koji se maskira u prokletog nacistu i plaši i ubija nedužne ljude, a sada si došao da mi ubiješ sina! Sine! Sine! - krkljala je starica, uspravljajući se na štake.

- Ave atque vale! - odgovori posetilac, a kada se starica uspravila, sumanuto pohrlivši ka sinovljevoj sobi, osvrnu se iz straha da posetilac kojim slučajem nije preskočio ogradu i krenuo za njom, ali njega više nije bilo. Polako se vratila do ograde terase i počela da bulji čas levo, čas desno, ne bi li ugledala ovu, sada još neshvatljiviju pojavu, kako odmiče, no na vidiku je nije bilo. Sada je bila još zbunjenija i, dok je i dalje uporno piljila želeći da ugleda ovo čudno biće kako odlazi a čija priča joj nije bila nimalo jasna, preseče je strašna pomisao zbog koje se ludački raspomamila i ponovo uputila ka sinovljevoj sobi, moleći se da nije prekasno.

- Otišao je okolo! – pretrnu starica i poče vrištati kao da je upaljena: - Sineeee! Budi se! Ustaj! Pošlo je ka tvom prozoru! Hoće da te ubije! Sineee! Budi seee! Zlo je došlo da mi te uzme! -

***

Na „Rajskoj“ plaži koja je razdvajala čarobno lepo, tamnozeleno jezero od divne šumice prepune lepih cvetnih vrtova, u kojoj se čuo dečji žagor, nakon kupanja u jezeru, ležali su na suncu usnuli muškarac i žena. Bili su goli i u zagrljaju, i nalazili su se u snovima koji nisu bili obični snovi, već jedna od mnogih posebnih duhovnih moći i veština koju su ova bića posedovala, moć istraživanja kroz snove, daleke prošlosti i sebe samih kroz „Atavistički Fluid“ dalekih predaka. Takođe su mogli da sanjaju isti ili odabrani san, ili da zajedno učestvuju u istom snu, kreirajući i određujući na osnovu njega buduće događaje. U budnom stanju su imali moć da se telepatski povežu, pokazujući jedno drugom duhovne sadržaje poput slika na kakvom displeju, ali potpuno realno i proživljavajuće.

Ovaj par je živeo u drvenoj građevini koja se nalazila u šumici a oko koje su im se upravo igrala dečica, vriskajući i veselo i glasno se kikoćući. Muškarac, mlađi proćelav čovek, sa bradicom i malim, okruglim cvikerima koje je retko skidao čak i kad spava, polako je izlazio iz sanjalačke dubine nastavljajući da leži u svom omiljenom stanju polusna, kada ga zraci sunčeve svetlosti koji su probijali kroz stakla njegovih cvikera, kao i istovremeno vriskanje dečice i njegove usnule žene, probudiše i on se uspravi zagledavši se u svoju ženu, čekajući da se probudi. Žena je bila crnokoso, mlado biće, dijabolično lepih, crnih očiju. Njeno vriskanje nije prestajalo i, kada je muškarac zaključio kako joj snovi postaju košmarni i uznemiravajući, probudio ju je dodirnuvši joj čelo sa dva prsta. Probudila se, pogledavši ga očima punim ljubavi i zahvalnosti zbog prekidanja te neke sanjane a proživljene patnje zbog koje je bila blago izmorena, uznemirena i zbunjena.

- Uhhh! Opet klanje, mržnja i zlo i, naravno, arhetipovi i ponavljanja. I ta užasna „civilizacija“! Kako samo užasno izgleda! Nadam se da je ovo poslednji put da je istražujemo i proživljavamo i da smo konačno otkrili dovoljno, a sve i da nismo, ne želim više da sanjam o ovome. -

- Polako, ljubavi. Čekaj da razmenimo otkriveno. Nego, reci mi prvo – zašto si vriskala? -

- Ah, opet ta cikličnost prokletog ljudskog pakla. Probudio si me baš u trenutku dok ležiš u sobi, razmišljaš o našoj budućnosti i o tome koliko me voliš dok u polusnu buljiš kroz svoje cvikere i u to žuto svetlo kroz prozor...

- A „ONO“? A masakr i vrištanje? -

- Ne! Srećom si me probudio. Zato sam i vriskala, da po ko zna koji put ne proživljavam isto, znajući šta sledi. -

- Dobro ljubavi, pustimo to. Nego, hajde da ti pokažem šta sam otkrio. - reče muškarac i primače se ženi, kao i ona njemu, a onda se sa dva prsta opipaše po određenim delovima tela i zatvoriše oči.

- Vidiš li, ovo je moj daleki predak koji je bio doktor, kao i vlasnik bolnice koja se nalazila baš blizu ove naše šumice. A pogledaj sad ovog čoveka. Vidiš li?

- Da! Pa to je isti čovek. -

- Ne! To je tvoj predak koji je bio inspektor. Identični su, što naravno tebe i mene ne bi trebalo da čudi. Pogledaj sad ovo. Ova divna žena... -

- Da, znaš da je znam. Odavno smo je pronašli. Moja pra, pra, pra... -

- U redu to, nego nešto drugo je u pitanju. Pogledaj ženu tvog pra, pra inspektora. Identične ste, zar ne? A pogledaj sad doktorovu ženu! Identične su jedna drugoj, kao i obe sa tobom. Nije li fascinantno? -

- I, šta hoćeš da kažeš? Da su obojica imali istu ženu ili da su doktor i inspektor jedna osoba? -

- Ne baš, ali ovo ukazuje na početak ovog savršenstva u kojem danas živimo i objašnjava savršenu međusobnu povezanost individua današnjeg čovečanstva, ali polako. Žena mog pra, pra doktora bila je njegova pacijentkinja i medicinska sestra, a žena tvog pra, pra inspektora bila je takođe medicinska sestra, i obe identične, kao što su i njih dvojica bili, i kao što sam i ja identičan sa obojicom, samo u mlađoj životnoj dobi. Volšebno, zar ne? -

- Fantastično i neverovatno. Obojica su bili vizionari i geniji zahvaljujući kojima mi danas živimo u ovom ovako divnom i savršenom svetu, raju koji je ostvaren zahvaljujući njima i njihovim ženama, ili njemu i njegovoj ženi, svejedno... -

- Upravo. Našao sam još jednu, za sada ne toliko važnu stvar, ali pazi... Kada je zbog zločina prvi put došao u taj tadašnji gradić, inspektor je pokazivao simptome ludila kojim se doktor tada bavio, proučavajući ga i lečeći. Rekao je doktoru da je došao sa svojim pomoćnikom, kao i da se njegov pomoćnik pre njegovog umišljenog odlaska zaljubio u tvoju pra, pra medicinsku sestru i ostao hospitalizovan zbog simptoma ludila. Takođe je rekao kako je njegov pomoćnik bio ljubavnik medicinske sestre u koju se i on takođe zaljubio i bio očajan zbog ubeđenja da ga sestra mrzi. -

- Ne razumem!? Šta je suština? -

- Suština je da inspektor uopšte nije imao pomoćnika i da je, nakon dva dana provedena u tom gradu u koji je doputovao, počeo da pokazuje te simptome ludila koje, znaš i sama, zapravo nije ludilo, što je doktor promišljeno ispoštovao i hospitalizovao ga na vreme, a potom ga upoznao sa svojim istraživanjima i otkrićima, sprečivši tako da ga „ludilo“ potpuno razori i pomogavši mu da sve razume. Jer, zapravo, on je taj koji je bio ljubavnik medicinske sestre koju je malo potom i oženio, a nepostojeći pomoćnik kojeg je pod terapijom opisivao doktoru odgovarao je nesretno nastradalom doktorovom sinu iz prvog braka, a doktorov drugi brak bio je sa njegovom pacijentkinjom, o čijoj identičnosti sa tobom i inspektorovom ženom smo maločas komentarisali. I eto, ova dva istovetna čoveka identična meni, i ove dve žene čija si ti preslika, zaslužni su za okončanje užasne samsare i savršenstvo današnjeg sveta i naših života, kao i za ljubav koja konačno i bezuslovno vlada. -

- Ljubavi, previše sam izmorena i oneraspoložena za danas i hajde da ostavimo ovo za neki drugi put! -

- U redu. A šta bi sada htela? Da se kupamo ili da vidiš šta nam rade dečica? -

- Ne! Dečica su dobro, kao što se može i čuti, a sada želim da se volimo i znam da ti ne moram naglašavati ali, ipak, budi pažljiv, jer nemam nameru da rodim osmo, a znaš i sam da bi to sve poremetilo, napravilo veliki haos i uništilo ovaj naš ostvareni raj!

I dok je koitus ova dva divna i savršena bića trajao neuslovljen vremenom, a iz šumice do njih dopirali radosni usklici njihovo sedmoro dečice, sunce je na šlemu koji se nalazio kraj same vode, obasjavalo Ouroboros, preslikavajući ga svojom svetlošću na mirnu i glatku površinu Rajskog Jezera.  

Igor Rajović