Mala gradska galerija

Volim da se vozim gradskim autobusom. Kada uspem da sednem buljim kroz prozor sa polu-meditativnom pažnjom. Prolaze slike gradskog života. Pokretne slike životne galerije. Molim se dugo, za sve, voljene i nevoljene, za sebe. Beležim utiske bez osude i čuđenja, bez potrebe da sebi i drugima objašnjavam.

Pojavljuje se hiperrealistička slika. Figura u sedećem položaju naslonjena na zid zgrade sa kapuljačom na glavi. Pored nje bicikl, neke crne vreće, verovatno sa stvarima, i nešto dalje, na sunčanoj strani trotoara, pas koji spava. Akcenat slike je plitka kartonska kutija sa natpisom „Izbačeni smo na ulicu! Pomozite!“

Autobus kreće, slika ostaje u svetu kontrasta, savršene kompozicije. Kontrast je postavljen dijagonalno: figura, bicikl i vreće su u dubokoj senci, pas na blještavilu februarskog sunca, a kutija, kao balans svemu, između svetla i tame. Natpis je životna priča, tako da slika ima i socijalnu angažovanost koja izaziva bol i suze. Te izdužene senke koje su dolazile do posmatrača, tj mene, ostale su zapamćene kao ruke starice koja moli za pomoć. Naviru razne asocijacije. Ova pesma dočarava jednu od njih.

Senke krila

Bila je to divna žena

sa kosom kao krila anđela

i dugom haljinom od tila.

Imala je divan osmeh i

snove od porculana

bila je fina, uvek fina,

čista, namirisana,

meka kao svila

i volela je

volela je iskreno sve živo i neživo,

ali, bi joj krivo, jer

imala je samo jednu želju

da svu ljubav da samo jednom, njemu...

A njega nigde nije bilo.

On je bio niko.

I kada je bio sa njom

Iako ju je voleo, bojao se njene ljubavi,

jednostavno, nije navikao,

mislio je da laže i da je samo vila,

okrenuo joj je leđa

i nikada više nije sa njim bila.

Od te lepe žene

koja beše tako mila

ostadoše

kao večni prtljag

senke iščupanih krila.

Bučno, kao oštar rez po gradskoj veni, pojavljuje se grupa Cigana. Naravno, pogađate, sada nastupa odličan performans, kao posebno popularna umetnička disciplina. Ni sve kosti i krvi svetske umetnice Marine Abramović (uostalom, sve namerne gadosti njenog umetničkog stvaralaštva) ne mogu se porediti sa snagom autentičnog Ciganskog folklora. Njih petoro-šestoro: mlada žena sa malim detetom u rukama, jedan od osamnaestak godina i još troje mlađe dece. Ovaj najstariji je najbučniji.

„Puši ga kurvo! Jebavala si se po selu, tamo...a, misliš da ja ne znam!“

Onda ona:“Ma puši ga ti i onako nemaš ku’ac!“

On: „Kad sam ti pušio pi’ku bilo ti lepo, kurvo!“

I sad, nije više  humano pisati verodostajan dijalog u kom nadalje učestvuju i mlađi naraštaji. To se hranilo govnima, to se pljuvalo, to je trčalo po solidno punom autobusu, dralo se, malo se tuklo, pa ponovo okršaji rečima. Trupa, najzad, izađe kod Kalenića.

Setih se omiljenog filma „Skupljači perja“. Setim se detinjstva i Cigana-čergara, Dženana... Setim se omiljene pesme “Đelem, đelem“. Setim se i filma „Cigani lete u nebo“ i svih pesama u njemu, slobode koju imaju, osećanja koja diraju, ponosa i strasti ciganke Rade kojoj sam se divila... Ali, to je bilo neko romantično doba kada je umetnost-život težio idealizaciji i stidljivo otkrivao slobodu u svojoj najlepšoj ulozi- uzdizanju ljudskosti kao feniks iz pepela ili blata, kako hoćete.

Tužnije od saznanja da ne umem ništa više da idealizujem, a i ne treba, vreme je da odrastem, jeste i dalje  život kao performans ljudskog zla i nesavršenosti. Zato, kao posmatrač ružnog, zlog i nesavršenog, umem sebe da zagrlim, da se sebi zahvalim, da stvaram, da volim i oprostim, shvatim to, šta god, što mi u susret dolazi.

Slika suncem preplavljenog februarskog dana delovala je nestvarno lepo. Suze se pojaviše. Autobus je klizio uskim ulicama i činilo mi se da više nema stanica, a ni cilja. Tako bi bilo dobro da se odlepi od Zemlje i poleti, baš kao Cigani, u nebo.