Mor(m)oni

Nema ništa gore nego kad se zainate drugovi oficiri da isteraju ono što su naumili, naročito ako si im iz nekog razloga simpatičan, pa uvrte u glavu da im je dužnost da te učine srećnim. Bilo je to u Nišu, davne 1984, bio sam na odsluženju vojnog roka.

Brojao sam još tri meseca do civilke kada su oni rešili da me uguraju u partiju, pa taman i silom. Šta ja balavac znam šta je za mene dobro, govorili su. Ma ne ide to tako, drugovi. Šta ću ja u jednoj tako ozbilјnoj instituciji kao što je Savez komunista? Ni po koju cenu nisu želeli da odustanu. Zemlјaci smo; njihovo je da pomognu, a moje je da slušam šta mi se kaže.

Za njih sam bio vojnik za primer, nije mi se imalo šta  zameriti, pa mi je, po logici stvari, onda mesto u partiji. Ništa se ja tu nisam pitao. Oni će sve srediti, a moje je samo da napišem svoju biografiju. I da obavezno pomenem ko mi je i iz bliže i dalјe familije bio u partizanima, ali da ne lažem previše upadlјivo. Nabrojao sam pola ćaletovog sela, svih kojih sam se setio a bili su odgovarajućih godina.

Kad sam otišao u kancelariju oficira za bezbednost da predam to što sam napisao, formalnu molbu, shvatio sam da nisam jedini kandidat. Kompartijci su se dvoumili između mene i nekog Bojana, koga će da počaste sa petnaest dana nagradnog odsustva, koliko se dobijalo za članstvo u partiji. A taj Bojan je bio tip za svaku pohvalu; odgovoran, poslušan, vredan, jedino nije voleo oružje, ako je to neko greh. A još mu se i žurilo kući. Doduše, žurilo se i meni, ali ne baš toliko.

Tako sam ja potajno navijao za Bojana, a on je pak navijao za sebe. I na kraju, ubedlјivom većinim glasova primili su njega, a ne mene.

Moji zemlјaci komitetlije čitav dan su se snebivali da mi saopšte kako sam izviso za tih 15 dana nagradnog odsustva. Nisu mi pomogla ni ona dva partizanska odreda što sam ih naveo u svojoj biografiji. Kako su mi rekli, presudilo je to što je Bojanov zavičaj bio tradicionalno nenaklonjen kompartiji, pa je prijem svakog novog člana iz njegovog mesta u očima drugova „odozgo“ vredeo mnogo više. 

Ja sam napokon mogao da odahnem, a novopečeni član Saveza komunista, Bojan, skinuo se petnaest dana ranije od nas i otišao u svoj Šibenik. Za njim se ubrzo zaputila i partijska poveznica, u lokalni odbor kompartije.

Nedugo potom, stigao je odgovor u vidu čestitke. Tamošnji partijci čestitali su našim partijcima što su Bojana primili u Savez komunista. Momak je oličenje poštenja i dobrote, nema mu se šta zameriti – da nije takav ne bi ni bio svećenik u Mormonskoj crkvi! Sad od bruke saginju glavu čim izađu iz kancelarije, smeje im se čitava kasarna. Mogli ste komotno o istom trošku i da ga proglasite za sveca, velečasni Bojan do groba bi vam bio zahvalan! – pisalo je na kraju depeše.

Mesec dana kasnije, pratili su me kući. Častio sam ih pićem u bifeu preku puta kasarne, i tada su mi priznali da im uopšte nije žao što sam morao da odslužim sve do kraja. Mojih petnaest dana nagradnog je ništa u odnosu na nezaboravnu scenu kako je lice brkatog majora Subašića menjalo boje dok je čitao partijsku depešu iz Šibenika. A kada mu se povratila moć govora, procedio je kroz zube: 

– Sveca vam jebem, te vam jebem, imali ste čitav puk vojske da birate, a vi primiste popa u partiju!