Na kraju svega ništa

Neprimetan, tih i uvek ljubazan kao senka sa osmehom. On, niko se ne seća imena, u sklanjanju i nesmetanju, dolazio bi, odlazio... Izmicao da neko, bilo ko ne bi osetio njegovo postojanje. Retko ko da je pamtio izgled lica, boju očiju, neko posebno, karakteristično obeležje, znak koji bi se urezao u pogled. 

Kraj njega, prolazile su umorne, znatiželjne praznine, koje bi promrmljale pozdrav i nešto nalik pozdravu. Dovoljno je, on ne traži više i...

Smenjivali su se dani, ponavljala godišnja doba, on uvek ljubazan, neprimetan. Možda umornijeg koraka u nečijem pogledu, ali sve je uobičajeno. Čak ni retka jednina ili više njih, nisu prepoznavale zvuk umora koji sve sporije prolazio bi kraj njih. Niko pogled nije ukrštao, možda bi nazirala se tuga ili...

 Jednom, sigurno samo jednom, činilo se da glas započinje i brže bolje zaustavlja se. Uzalud je, kliziće nemi glas niz prazno stepenište i progutaće ga otvoreni prozori.

.............................................................................................................................................

U jednom jutru, praznom i tihom, brzo su izbrisani tragovi. Jedva vidljiva crvena boja, nestajala je pod gvozdenom četkom natopljenom sapunicom. 

Praznina je spavala i ništa, baš ništa se nije dogodilo u običnoj noći. Miris ranog proleća uspavao je uspavane. Putovanje krika nije se čulo, suviše kratak put od do. Ni tup udarac, ni senka košmarnog sna u snovima praznina.

..................................................................................................................................................

Graja probuđenih, tiho šaputanje i bezbroj mogućnosti. 

Na kraju svega ništa. Baš kao što ništa i jeste.