Najlepša reč

– Hurle! – do tada blagi glas profesora neparne metrike naoštren povređenom sujetom odjeknuo je kabinetom za Klasičnu poeziju Više škole pesničkih veština u Neolitaniji. – Gde blude tvoje misli, o nesrećni dečače, dok ja pokušavam da u vaše duše usadim sposobnost pretakanja viđenog u rečeno?

– Tražim reč kojoj će svaki smisao biti nedostojan lepote zvuka!

Ta, već triput ponovljena drskost nipodaštavanja drevnih reči uklesanih u mermer na pročelju Škole – „Her ur Har“ („Reč je smisao“) – mogla je biti kažnjena ili bičevanjem do smrti ili, kao što je Veće Uzvišenih odlučilo, ekskomuniciranjem prekršioca. Tako je Hurl u svojoj devetnaestoj godini, krenuo životnom stazom izgnanika, ne prestajući da traga za ciljem i ne pristajući da ga trag  udobnosti skrene sa tragičnosti takvog puta. Radio je kao pisar, pismonoša, pisac aforizama i ikonopisac, ne prestajući ni jednog trenutka da hrli svome sudbinski predodređenom cilju.

Tražio je reč nad rečima u damaru tuđih srca i krčanju svojih creva, kricima voljenih žena u postelji i gugutanju potomstva u kolevci, rici talasa razbesnelih kopnom i šapatu ljuštura njima pogubljenih školjki, kliktajima galebova u plavetnilu neba i kricima umirućih delfina u crnilu morskih dubina.  Osluškivao je žagor orijentalnih bazara i grgoljenja preklanih vratova, prisluškivao interkontinentalni telefonski saobraćaj i kreštanja najumnijih cirkuskih papagaja, srkao fantastične zvukove iz radio-astronomskih tanjira i razlučivao ih od podrigivanja obesnih tinejdžera. Isčačkavao prah minulih vekova iz okamenjenih žljebova klinastih zapisa i tražio Reč u naslagama gline posivele od pepela Aleksandrijske biblioteke. Isčitavao je, dvosmerno, celokupnu svetsku književnost i bacao tridesetdvoougaone kocke sa izlepljenim slovima raznih azbuka. Konvertovao je gigabajte binarnih zapisa u ASCII kodove i puštao da kreativni zanos u koji je padao između padova u očajanje iznedri iz njega Reč.

Ali Nje nije bilo.

Kada je najzad, u dubokoj starosti shvatio da je njegov život spržena semenka koja zbog gorčine neće poslužiti čak ni kao hrana, okupio je oko sebe brojno potomstvo i poslednjom snagom prošaputao u unapred pripremljeni krčag prvu reč koja mu je pala na pamet. Najstariji sin je brzo zalio poklopac posude užarenim olovom ne dozvolivši da odjek očevog glasa napusti glinenu tamnicu, a onda je odneo i sahranio u najdublji morski ambis. Time je tajna njegove moguće spoznaje zauvek ostala  tamo gde joj je i mesto – u mašti budućih sledbenika kojima će ovaj list papira biti ne samo pristupnica, već i jedina mapa na dugom putu kroz lavirint otkrovenja.