Nebesko plavo

 Jutro je bilo sivo zelene boje, čudna neka pojava, a plave niotkuda na nebu, koje je po svom plavetnilu svagda i svugde bilo poznato. Na slikama, u pesmama, dečijim crtežima...i baš tog jutra je moralo da promeni boju.
U ustima je još uvek osećao opori ukus dedinog vina koje inače, nikada nije pio, osim jednom, na maturskoj večeri, da bi se opustio i zaplesao, on, koji nikada nije  plesao, osim jednom, pred ogledalom, dok je bio sam u kući i sam sebi se tada smejao.
Dedino vino je imalo ukus zemlje, natopljene, teške...
Na sebi je imao teksas jaknu, Levi's, majka kupila u Trstu. Farmerke, ta jakna na njemu i "đubretarac", bili su na spisku pod njegovim imenom. Sestrin je bio mnogo duži. Proverio je na brzinu džep, samo da se prsti uvere, iakoje znao da je tu, osećao je, limena kutijica od mentol bombona u kojoj se pri naglim pokretom mogao čuti nežni zveket drugog metala, plemenitog, zlatnog lančića sa malenim krstićem. Tu je bilo i pisamce, njeno. Znao je to zato što ju je, nakon što je ranac smestio u pregradu iznad sedišta, otvorio, odmah potom zatvorio i vratio u džep koji mu je brat pred ulazak u voz krišom stavio.
Sada je voz već krenuo i počelo je poznato kloparanje kotača po šinama koje se pretvaralo u muziku koju je kao dečak osluškivao dok su se približavali moru. Tek je prošlo nešto više od sata od polaska, a već je jedva u sećanje prizivao sva lica koja su ga ispratila, kao u beogradskoj magli da su ostala. A i on sam, kao da se udaljavao od samoga sebe. A možda je to ukus dedine zemlje u vinu. E, deda je stvarno razočaran što nije dobio poziv za artiljeriju. Da nasledi pradedu, kao ime njegovo. Ipak je, uprkos tome, pevao na ispraćaju onu: "... služio sam stari kadar - artiljerija". Kako beše još?! Jeremija?! Ha! Da je mogao reći dedi da mu je taj Jeremija iz pesme imenjak njemu omiljenom liku iz stripa. Pa i deda je sa stripovskim Jeremijom imao sličnosti. Šta reče ono baba dedi : "artiljerac, smanji malo s šjivom, počeo si da gađaš iz zadnjeg trapa, nemoj se unerediti".
Sedeo je kraj prozora, omiljenom mestu, kao kada je bio mali i kada je tako, zabavljen vrludavim predelima, dopuštao da mu majka trpa zalogaje pečene piletine u usta. Baš kao ovaj mali preko puta njega.
Ritam voza na pruzi mu je udarao u ušima, i ovog puta nije čuo nikakvu melodiju. Imao je prizvuk afričkih bubnjeva.
A onda, majka dečaka, otvori prozor da baci koru banane koju je dečak progutao u dva zalogaja, pa je tako, s napumpanim obrazima predstavljao ozbiljnu pretnju da ižvakana banana završi njemu na krilo. Kroz prozor je ušao vetar, da i on malo proputuje vozom, može mu se. Taj zvuk...da li je melodija u glavi od misli ili je vetar doneo...

"...Sara, Sara
Wherever we travel,
we're never apart
Sara, oh Sara
Beautiful lady,
so dear to my heart..."

Pomislio je na Dilanovu ploču sa njenom posvetom, na polici kraj kreveta. Stajala je pored figure slona od mesinga.
Bob Dilan, na žurkama, obavijen dimom... Najbolji je bio na časovima engleskog, sam Dilan mu je davao zadatke. Dilan je puno osećao od onog što zna, imao smisla o nesmislu, imao mišljenje o svemu, o ljubavi, ratu, ali nikada nije bio u vojsci. Setio se da je negde pročitao kako je izjavio da bi u drugom životu želeo da bude vojnik i da je sebe zamišljao kako umire u nekoj herojskoj bici, a ne u krevetu.
Krevet, meki krevet, uzani, malo nakrivljeni dvosed. Njena smešna majica s Miki Mausom kome je izrezano uvo, jer se pocepala na tom mestu kada je htela da mu skoči na leđa, pa se zakačila za kvaku.
Pošao je opet da dodirne limenu kutijicu. Ustvari, sve vreme jako želi da pročita pisamce. Ali, kako u punom kupeu? Pocrveneće, svi će na njegovom licu pročitati to što on čita. Da bar puši, pa da se pretvara da izlazi u hodnik da zapali cigaru. Ipak je odlučio da to i uradi, izađe ispred, s izgovorom da bi malo da ispruži noge. Oslonio se o spoljašnju stranu vrata kupea srednjim delom leđa i tako se izvio u ćirilično slovo "S", da bi u tom luku još više istakao štrkljastu priliku naglo izraslog mladića, do skoro dečaka, koji je poput bambusa iz vode iznikao, tanan, pa se zato često savijao. Opominjali su ga, ali nije umeo da hoda pravo. Možda je to od zamišljene glave... Tako su ga u školi i zvali - Bambus. Bilo mu je blamaža što ga zovu po nekoj biljci koja raste po kojekakvim egzotičnim zemljama. All, nije bilo to ni tako loše. Bolje nego Perica, od Petar. Završio bi u vicevima, pa bi to bilo kudikamo veći blam. Mada, zvuči tako snažno, moćno, kada deda kaže glasno, naglašavajući svako slovo : "P e t r e, pero sokolovo dedino kraljevsko! Znaš li ti da je tvoj pradeda s kraljem Petrom marširao preko Albanije? Oba Petar, jedan kralj, drugi vojnik. E, moj Petre, veliko ime nosiš! "
Možda je i zato savijen hodao. Teško ime!
Nije lako otvorio limenu kutijicu, prsti su mu bili suvi od vetra koji se probijao kroz napola otvoreni prozor. Za svaki slučaj je spustio prozor do kraja, kako vetar ne bi poneo njegovu dragocenost od papira. Na osam delova je bilo savijeno. Počeo je da čita u sebi :
"Moja ljubavi, vojniče srca mog, koje nisi ti osvojio, već sam ti ga ja dala, zauvek, čekaću te u mislima svih 365 dana, a možda koji dan više..." Ovde je voz ušao u tunel, pa je morao da sačeka svetlost na drugom kraju. "...a onda ne čekam, ni minute, nego dolazim po tebe lično! "
To je ličilo na Ljubicu, Ljubičicu. Iako je ona za njega bila Sara, Dilanova, jer je Dilan mogao bolje da opiše to što on oseća. Mada, da je mogao on njemu neki svoj osećaj da prenese, rekao bi mu, njemu, Bob Dilanu: "Druže, Džoan Baez ti bolje pristaje, mislim da te više voli, a Saru ostavi u pesmi, da je svako ima na svoj način."
Nastavio je dalje s čitanjem:
"Grliću svake noći jastuk, zamišljajući da tebe grlim. Sigurno ćeš osećati to, biće toliko snažno. I ti ćeš u snu grliti jastuk u svom vojničkom krevetu. Ni kapetan, ni ceo garnizon neće moći da te probudi."  Na tom mestu je nacrtala njenog "namigavca".
Spakovao je pisamce onako kako ga je ona savila, vratio u kutijicu, pritom izvadi na tren lančić i pusti da mu nežne, sitne alkice procure među prstima. A potom je i lančić vratio, tako što je krstić stavio odozgo. Čvrsto je zatvorio kutijicu, kao da je hteo da je zapečati, da nikada niko osim njega ne može da je otvori. Ovog puta ju je smestio u levi džep na grudima i zakopčao metalnim dugmetom na kom je pisalo - Levi's.

"Kuda putuješ, momak?", upita ga stariji putnik pored vrata, kada se vratio na svoje sedište kraj prozora.
"Idem u Bileću."
"Vojni rok, a ?"
"Da, tamo se prijavljujem."
"Pešadija, znači! Bravo, vojnik!  Na pravo mesto ideš. ŠROP".
"Molim?"
Čikica se nagnu da pojača značaj izgovorenog, šireći nozdrve izrazito mesnatog nosa, kao da će omirisati svaku izgovorenu reč.Valjda u nedostatku izražaja očima, jer su mu naočare bile prilično zamuzgane. "Škola Rezervnih Oficira Pešadije!"
"A, da. Skraćenica."
"Jeste, skraćenica. I to moraš znati. Ja sam služio u Skoplju, ali sam rodom iz Ljubuškog. " Pa se naceri, nakrivivši usta na jednu stranu. "Duško iz Ljubuško. To sam ja. Pritom se debelim pesnicom čvrknu u prsa. A onda se zavali, ističući pozamašan podbradak koji je konkurisao stomaku. "Pravo muško iz Ljubuško."
Petar se osmehnu, i da ne bi morao, osim osmehom da komentariše šalu, okrenu se ka prozoru. Voz se nakon prethodnog kratkog usporenja opet zahuktao. Evo, i bubnjevi krenuli, ali ne ovog puta crna Afrika, već nešto drugo, nešto što mu je mnogo bliže. Potmuli topot, pa sve glasniji i glasniji.
Bila je to pesma koju je slušao na školskim priredbama. A zove se upravo kao mesto kome ide prvi put...

"Sred pušaka, bajoneta,
straže oko nas
Tiho kreće naša četa,
kroz bilećki kras..."

                     
Još nije imao onu pravu obuku, ali ga je sve bolelo od dnevnih aktivnosti. Ne toliko od zadataka, koliko od težine uniforme. A one prave, individualne naredbe još nije imao, tek poneka vežba merenja dometa na terenu i obavezno bojevo gađanje. Sve visoke bodove je imao. Samo mu je sklapanje i rasklapanje puške zadavalo muke. Prsti nisu imali odlučan stisak. Plikovi su se ubrzo stvorili. Gledao ih je s ponosom jer ih nikada pre na svojim rukama nije video. Kako bi deda tek voleo da ih vidi! Osim plikova, stekao je već i dva drugara. Visoki, plavi, iz okoline Makarske, uvek rumenih obraza, pa nikad ne znaš da li se zadihao ili mu to redovna farba. A  ovaj drugi, neviđeni šeret, bio je iz Tuzle. Dobar je u vicema bio Enver iz Tuzle. Ma, šta  dobar. Virtuoz, žongler u pričanju viceva. A pritom, da se on sam nikada ne nasmeje, samo očima, i to ne vicu koji je upravo ispričao, već drugovima oko sebe koji su se držali za stomake. " Šta, grah proradio?" -  znao je da im kaže, a oni su su se tada još više previjali od smeha. Morao bi svako da se zapita otkud takvom obešnjaku tolika memorija, da jedan čovek zna toliko viceva. Nekom je palo na pamet da zaviri pod njegov dušek, ne bi li našli neku svesku s vicevima, pa ih svako veče priprema za sledeći dan. Mada je to bilo malo verovatno, nije se uklapalo u njegov opis, da uči, pa makar i viceve. Prihvatiše da je tako rođen, to mu dođe nešto kao dar, upotrebni dodatak. Svako je nečemu namenjen za opstanak. Kao životinjama za divljinu, tako i ljudima za džunglu koju sami stvoriše. Dobar je bio i s ljudinom iz Nikšića koji je, doduše, već imao svoj prirodni integritet, jer je evoluirao u "džombu", pa njima, još uvek "gušterima", nije bio mnogo dostupan. A ta "titula" mu je baš "ležala", jer mu je prirodno data kao Crnogorcu po rođenju.
Puno toga još ga tek čeka. Brzo će proteći ta vojska. Već vidi da će mu biti žao kada bude došlo vreme da se rastaju, da svako na svoju stranu, svoj kraj i svojima ode.

                     
Tog jutra, tog dana bez dana, nebo je bilo sivo, olovno, kao od metaka da je sastavljeno. Rekli su mu da smesta mora da se javi u komandu.Tamo mu je jedan oficir sa čudnim oznakama na uniformi naredio da se pridruži ostalima u kombiju. Nepredviđena vežba. Događa se ovako nešto ponekad, zbog opšte spremnosti vojske. Kažu.
A vojnik je tu da učini kako mu se kaže, bez pitanja, pa ni pogledom. Ovo mu je bio prvi ozbiljan zadatak. Osetio je ono nešto, kada kažeš sebi - to je to. A onda ga je celog obavila neka jeza i blaga vrtoglavica. Pomislio je : to je zato što noćas nisam spavao do pred jutro. Da, cele noći su ga misli opsedale, svakakve, dok je pokušavao da ih utopi zagnjuren čelom u jastuk, koji je čvrsto grlio, iako je imao miris metalnih šipki od kreveta na kojima je bio naslonjen. Tako rezak je bio taj ukus metala, da nije mogao da se opusti. Želeo je da bar na tren prizove miris njene kose. A sada je taj jastuk ostao hladan, prerano napušten u vojničkom krevetu, prvi put nezategnutom.

Strojevim korakom, iako to za ulazak u kamion nije bilo potrebno, ali mu niko nije rekao da ni ne treba, približavao se vozilu koje mu je pokazano rukom. Samo je hteo da bude na visini nekog, očigledno važnog zadatka. Koračao je zategnut, ispravljen do poslednjeg centimetra svoje kičme, ni nalik onom nekadašnjem Bambusu. A ipak ga je sve vuklo ka zemlji.

                         
Televizor je bio bez prestanka uključen, jadni aparat ni sam nije znao šta bi novo mogao reći od već rečenog i viđenog. A mogao je, da se on, jedan običan tv aparat mogao pitati. Pojačao bi "do daske" nedorečene istine i do kraja utišao preglasne laži. Ili bi se najradije samo ugasio.
Možda jedan deda nije dobro čuo, ipak je u dobranim godinama ili je po ko zna koji put zbog slabe prostate morao otići tamo gde "car ide peške", a on još i sa štapom pride.
A možda niko nije ni javio, a znao je, ali nije hteo da javi tu vest, a i da jeste, možda bi likovao usred svoje ograničene svesti. Tu strašu vest, iz samog centra užasa, o šestorici mladića koji su izvučeni iz jednog vojnog kombija i odvedeni u obližnju šumu koja ih je progutala. Ali, nije šuma kriva. Ona nekad može i da zaštiti, da sakrije. A kada zlo i naopako stupi na njeno tlo, šuma samo može da ćuti dok gleda šta zlo radi. A šuma može i da pamti. Iako ne govori, ona će vetru javiti šta se dogodilo.

                          
Zenice jednog od tih mladića, kojima je mladost, život, isticao po tlu pod njima, poprimile su boju neba, onakvog, kakvog ga je bojio na crtežima u školi. Gledao ga je još koji čas, dok je snažno osećao opori miris zemlje koja nije bila dedina. Gledao ga je, ono pravo, ono plavo nebo koje je oduvek znao, dok nije sasvim zatamnelo. U džepu široke vojničke bluze boje masline, bila mu je jedna limena kutijica. Toliko je bila čvrsto zatvorena, da niko nikada više nije mogao da je otvori.

                     
Nakon jedanaest godina, jedan pesnik je napisao stihove o nepoznatom vojniku. Dešava se to, nije redak slučaj, da pesnicima neko ili nešto, možda i vetar, došapne da napišu neki stih o nekome o kome nikada pre nisu ni čuli. O nekom vojniku što ga odnese voz na mesto gde ga je čekao vojni rok. Ali, to nije bio rok, već urok, strašna kob, to je bio bunar dubok, bio je bezdan, bez dna i bez dana. Samo mrčna noć.
Kada je pesnik napisao pesmu, nazvao ju je "Balada o vojniku" (radni naslov) "Olovni vojnik". A onda je pošao pesnik kompozitoru da ovaj skroji muziku za stihove pesme. I rekao mu: molim te, samo gledaj da zvuči onako, "dilanovski". Kompozitor je tako i učinio.
Pesma je otišla na festival pesama o vojsci i vojnicima. Festival se održavao u čudnoj zemlji koja nije bila u ratu, ali je puno njenih vojnika izginulo. I vojnici drugih zemalja, onih, koje su jedne drugima bile kao druga kuća, a koje takođe nisu vodile rat, samo su se branile od mira, i one puno mladosti izgubiše.
Na tom festivalu se pevalo o slobodi, junaštvu vojske, o svim tim rečima koje su osnažujuće, ali nisu imale života u sebi, onog, pravog, od tananih niti osećaja, vreline mlade krvi, lepršavih stihova u glavi. 
Pesma o "Olovnom vojniku" je sasvim slučajno odabrana da se otpeva na tom skupu. Samo zato što se dopala jednom oficiru, dirigentu orkestra, iz samo njemu znanih razloga, pa i samom orkestru i horu. Svi su zavoleli tog vojnika, čak i žiri, u kome su bili pesnici i vrli umetnici. I tako, žiri odluči jednoglasno - "Olovni vojnik" neka bude pobednik festivala. Ali, jedan gologlavi pukovnik se pobunio, jer je to, po njemu, bio skandal, da pobedi pesma u čijoj poslednjoj strofi vojnik gine. "Pa, zar je to podrška moralu vojske?!" Ali, žiri je više cenio umetnost i život - żivot i smrt jednog vojnika. Odluka je bila nepobitna i konačna. Vojnik je pobedio. Ne vojske, ne generali, već jedan vojnik, sa dva meseca i tri dana vojne obuke.
Plavo ti bilo nebo, uvek, zauvek, vojniče, s bremenom kraljevskog imena kojeg si dostojan. Dečače.

Posvećeno svim vojnicima 

Ivana Đorđević