Nedelja (deo treći)

Čini se da im je vožnja oboma prijala. 

Prašnjavi obrisi otužne selendre i drugih sličnih njoj selendri i varošica, načičkanih duž puta, nestajali su iz njihovog vidokruga, a oni samo što nisu zapevali uglas, kao đaci, vraćajući se sa ekskurzije:

Veliki  Majdane, okrećem ti pete,

od sutra sam beogradsko dete...

Kao da su tu gejačku zabit hteli što pre da zaborave.

Sa rupčaga ubrzo pređoše na glavnu džadu, onu carsku, na kojoj suvozač može malo i da zadrema. Ili da maštari. Rahela je iskoristila priliku da u mislima prenese Jaci najsvežije utiske.

Jaco, „KOD TOZU VAMPIRA“ sve je bilo gotovo u dlaku isto, čak nas je dočekao i onaj isti ubogi stolnjak. Jedino što nam je drugi pevač poželeo dobrodošlicu.

Zavoleh te dušo, čini mi se od rođenja

ljubav kao tajna živi kao uspomena...

Pre nego što ćemo sesti, Maks, kao právi džentlmen, pridržao mi je stolicu.

Zahvaljujem, dragi kolega – rekla sam.

Nema na čemu, draga šefice – odgovorio je.

Za susednim stolom, stariji bračni par uživao je u mezetluku. Imala sam utisak da su se baš obradovali što su  ugledali nas dvoje. Mora da su već bili izgubili svaku nadu da će ovde videti i nekoga normalnog. I da su pomislili: kakav divan mlad par, zaljubljen do ušiju, ko zna koja muka ih je nagnala da dođu ovamo? Možda ne mogu da imaju decu? Moža neko od njih, to jest od nas, ne može da radi ono?

Ko zna s kog kraja sveta su oni potegli ovamo i koja je njih muka pritisla – pomislila sam, a Gavra mi sve vreme nije izlazio iz glave. Zapravo, još uvek nisam mogla da dođem sebi od čuda: Ako su njega proizveli u monaha, onda mene slobodno mogu da proglase za sveticu! Doduše, ima sigurno godinu dana kako o njemu ništa nisam čula, pa zašto onda tako nešto ne bi bilo moguće? Ima toliko i boljih i pametnijih i vrednijih od njega koji su u nekom trenutku prsli i niko ko ih je poznavao ne može danas da pojmi kakvu su papazjaniju od svog života napravili. Odnosno, šta je život napravio od njih. Žive mrtvace, čudovišta, olupine, uzaludnike... Istina, on je neko vreme pretio kako će svašta da napravi ako ja ostanem pri svom, neumoljivog, tvrdog srca, ali da će da se zamonaši, to nikad nije prevalio preko usana, u to mogu da se zakunem. No, bilo kako bilo, to je sad očito svršena stvar i to se zapravo mene i ne tiče, na kraju krajeva, ko zna zašto je on to uradio? Možda ja sa tim nemam ništa! Zapravo, najverovatnije i jeste tako. Jer, da sam ja glavni krivac što je on otišao u bogomoljce, sigurno bi nešto o tome već stiglo do mene, šuškalo bi se, što reče Maks. Ne bih morala da potegnem u ovu nedođiju da to čujem.

Mogla sam tako satima da lupam glavu ali, kažem ti, Jaco, odgovora niotkud. Da bi mi to do kraja bilo razjašnjeno, očigledno ću morati da zapucam u taj manastir gde molitvom isteruju duhove. Sa Maksom, ili bez njega, videćemo...

Ma daj...

Hm, u pravu si, ipak bolje sa njim.

Onda mi pade na um kako je ono njegovo pitanje možda bilo na mestu? Po mojim, neko će reći glupavim i primitivnim svetonazorima, povlačenje među manastirske zidine je najobičnije kukavičko bekstvo od života! Infantilno privijanje uz skut majke Crkve! Nešto strašno trulo, ogavno i podlo. Perverzna, blasfemična lakrdija, i nešto nimalo muški... Možda je ono moje odlučno „NE“ na sva njegova moljakanja i preklinjanja da se pomirimo, ipak bilo odlučujuće i izmaklo mu tlo ispod nogu? Ako je to istina, neće li biti urezano u moju dušu kao neizbrisiv pečat? Kao greh? I neću li nadelje biti obeležena tim lošim znamenjem? Sve je to, draga, pucalo u mojoj glavi, zato me ništa ne pitaj.

Gde smo ono stali? Da, bio je tu i onaj isti konobar. Smešio mu se brk, kao da je znao da ćemo opet doći. Prišao nam je, pozdravio nas, i ubedio nas da poručimo isto što i juče.

Zašto da ne? – rekli smo. I, mogu ti reći, ili smo mi bili neviđeno gladni, ili je pak kuvar bio posebno raspoložen,  smazali smo sve ne progovorivši gotovo ni reč, svako od nas vrteći svoj film u glavi.

Jebote, Gavro, izađi mi više iz kadra! Dosta mi je tebe! Zar si morao baš danas da se pojaviš i da mi napraviš rusvaj u glavi, po ko zna koji put već? Ma, budi tu, hajde, nema veze. Kao duh, ili kao isterivač duhova, svejedno. I onako te se ne tiče šta je sa mnom i imam li nekog. Možda je ovaj srećnik preko puta mene moj novi dečko? Ti bar znaš da ništa nisam imala ni sa jednim kolegom, niti mi je tako nešto ikad palo na pamet. Jer to je stvarno nešto najgluplje što čovek može sebi da napravi (gluplje je samo ono što si ti uradio!). Ali, kako se ono kaže: nikad ne reci nikad! Napraviću izuzetak od pravila i rizikovaću na svoju odgovornost i možda za to budem nagrađena. Nisam smešno naivna, još manje glupava, ti to dobro znaš, ali život je takav, moraš razmišljati pozitivno, moraš verovati u ono što žarko želiš, da bi se to i ostvarilo. A ja želim baš ovog što sad sedi preko puta mene i davi se ovim kobajama „prste da poližeš”, isto kao i ja, i biće moj, to piše u mom srcu, a čim piše u mom srcu znači i da je zapisano i na nebesima, prema tome, čitav kosmos, sve sile nebeske biće na mojoj strani. Kažem ti, biće moj, pa makar se čitav svet izvrnuo naglavačke.

Eto, o tome sam razmišljala i smeškala se u sebi.

A šta je u sebi bistrio taj moj potencijalni novi dečko, to samo on zna. Pitaću ga jednom prilikom, valjda me neće slagati.

U jednom trenutku, kao da mu je nešto bilo zapalo u grlu, zagrcnuo se i zažmurio na jedno oko, a drugim se bio zagledao u mene kao neko telence, i ja rekoh sebi: Znam! Zapitao se šta li to ova đavolica kuva u svom šašavom ženskom mozgu i tako se zagonetno smeška? Sigurno se ne radi o poslu, pre će biti da smišlja kako da mi zavrti mozak, kao da me već nije razludela načisto.

Garantovano je to pomislio.  

Da, moguće je i da se zapitao zašto sam ga slagala da imam nešto zakazano za večeras. Ja sam to namerno rekla, krajnje neubedljivo, koliko da mu, klipanu jednom, dam do znanja kako znam da je i on mene slagao, iako se on bio potrudio da ta njegova laž zvuči ubedljivo. Sad, kako je on to na kraju povezao u svojoj glavi, to ne znam. U svakom slučaju, dala sam mu domaći zadatak, bolje da time uposli mozak nego nekim glupostima.  

Onda je brka konobar doneo naše „sikter kafice“, i to, nismo mogli da verujemo, na račun kuće. A tek smo zinuli od čuda kad nam je, nešto kasnije, doneo račun, pošto je u petoparac, što se kaže, bio isti kao i juče – i to nam je stvarno bilo najneverovatnije od svega.

Kada je Rahela otvorila oči, već su bili prošli veći deo puta.

– Neverovatno je to kako vreme brže prolazi kad se vraćaš, nego kad ideš negde, iako znamo da je u pitanju subjektivan osećaj – najednom reče naglas, onako više za sebe, ne očekujući Maksov komentar.

A on kao da je samo čekao da ona prva nešto šušne, krenuo je vergla ono njegovo: 

– Trala-la-la-la, tš, tš... trala-la-la-la, tš, tš... Trala-la-la-la, tš, tš... 

– Maks, lepoto, može li za promenu nešto drugo, meni za ljubav? – usledilo je njeno pitanje.

– Izvoljevaj, šefice, ako imaš nešto na umu?

– Paaa... Recimo da imam. Može li ono Putujmo Rahela..., ako nije problem?

– Opa! Kakva drastična promena raspoloženja, ne mogu da verujem. Da li to znači da nećeš da me vodiš u manastir,  kao što si obećala?

– Zavisi.

– A od čega to zavisi, moliću?

– Na primer od toga kako budeš pevao. Zadovoljan odgovorom?

– Ne baš.

– Slušaj, Maks. Tvoja šefica je danas, kao što si i sâm pametno primetio, dobre volje. U to ime za ritam i melodiju može da ti progleda kroz prste, ali ako promašiš emociju, zadaviće te.

– E, jebiga!

– E, jebiga! Tako ti je to u životu, ne treba se šegačiti sa stvarima koje nisu za šegačenje. Ima osetljivih ušiju, a ima i ostljivih dušâ koje ne trpe podvale. 

– Primljeno k znanju, šefice. Ipak, rizikovaću.

Bogu hvala! – Rahela samo što se nije prekrstila.

Maks je onda pustio glas: 

Zaželio sam krenuti
tvojim putem
na obale daleke
gdje kolibe mirišu na ruže

Putujmo Rahela,

putujmo do večnosti

Putujmo Rahela,

putujmo, do obala Goe...

Pevao je i pevao, onako, baš od srca, svako malo ubacujući refren, pošto je strofe jedva nekako uspevao da sastavi. Tako je konačno učinio nešto šefici za ljubav, a ona se smešila na svom sedištu zamišljajući te kolibe koje mirišu na ruže.

Pola sata kasnije, kada su prošli pored prvih zgrada na Konjarnika, Rahela se naglo trgla i otvorila oči. Njen upitni pogled, upućen Maksu, govorio je:

Pa mi stigosmo, čoveče, što me ne zoveš?

Potom mu je objasnila kako najkraćim putem da stignu do njene zgrade u Južnom bulevaru. Međutim, ispostaviće se da se on svojevremeno viđao sa nekim iz tog kraja, pa mu uopšte neće biti problem da se snađe.

– Ne brigaj, šefice, tamo smo dok kažeš lančani sudar!

– Jezik pregrizô!

– Ha, ha, ha...

– Duhovit neki dečko, nema šta...

Nije bilo gužve u gradu, pa im nije trebalo više od desetak minuta da stignu do njenog ulaza.

– Da oboje nismo rasprodati za večeras, pozvala bih te na kafu... Ali, eto, sad bar znaš gde stanujem.

– Ko zna, šefice, možda te nekad i iznenadim.

– Možda i ne budem iznenađena... Razmisli o tome!

Maks je dao gas i ubrzo nestao iz njenog vidnog polja, a ona je ušla u zgradu. E sad, da li je stvarno ušla sama, ili je nečiji duh povukla za sobom, drugo je pitanje. Ali, nećemo sad o tome.

Odlomak iz romana „Do obala Goe”