Nedogovoreni susret

Viktor je imao svoj povremeni ritual, redak, nepravilno cikličan i potpuno ishitren. To bi se događalo kada bi, pritisnut sobom, morao pobeći najdalje od sebe. A ovo veče, ono se već ponavljalo, drugi, treći put u poslednjih nekoliko večeri, posle niza godina zazidanosti u sopstvenu konstrukciju .

Posmatrao je fasadu, ne tako skoro urađenu, zgrade iza parkirališta, tu nadomak manjeg parka, onog zapuštenog parka, sa polomljenim statuama nepoznatih junaka, nekog zaboravljenog doba i raspuklim drvećem koje je umiralo, živeći smrt nebrige. Sve je bilo kao i one večeri i one sledeće i one od pre dva dana...sve? Učini mu se da jedan detalj nije isti, dok je kroz kolutove dima koji je izbacivao, nazirao na vrhu omanje zgrade, koja je doživljavala duboku starost zatvorena između parkirališta , omiljenog, kultnog mesta, najvažnijeg kulta automobila, kulta modernog čoveka i visoko izidanih zgrada, simbola novog varvarizma.

Činilo se, ma kako da sve slabiji vid je imao, da se kroz boje, nešto nazire, kao da neki isklesani znak, rečenica, hoće da strese boju i zasija. Mrzelo ga je da ustaje, prošeta trideset koraka, zagleda se bolje i potvrdi misao, nije potrebno, on je apsolutno siguran da to što on vidi je tačno i nije mu potreban dokaz .

Nervozne i konfuzne misli odlutaše mu, naredi sebi da okrene glavu i da ne gleda u tačku, jer ako ne gleda, neće ni razmišljati, tako je, skoro da uštinu sebe, okrenuvši se za  180 ...“Dobro veče.“, neki tih glas, skoro šapatom, ali jasno mu se obrati. Možda sanjam, pomislio je, ili ovo raspuklo drvo prepoznaje me, pa želi da mi nešto kaže....

„Nisam ja glas drveta, za koji misliš da ti govori. Ja sam ti. Možda me se ne sećaš, zaboravio si, istrgnuo si me iz sećanja, ja sam ti. Ovde si me ostavio, baš na ovome mestu, pre dvadeset četiri godine, šest meseci, sedam dana...“

 „BEŽI!“, skoro da dreknu Igor, ali se osvrnu da vidi da li ga neko posmatra, da ne ispadne potpuno lud u ludosti, jer sam i drugi utisnili su mu beleg.

„ Ja sam tiiiiii, ne pravi se lud. Dobro znaš da si me ovde ostavio, pre navedenog vremena, a sada bi da se praviš da se ne sećaš. Znaš dobro, to je bila ona noć kada si se zaputio sa železničke stanice, seo na ovo mesto, iako tada nije postojala ova klupa. Znaš ti dobro da si te večeri, u pauzama između dve cigarete, izlio pogled na oronulu fasadu, ostavio zabeležene reči. Sve ti dobro negde znaš, ali... Okrenuo si pogled, pre nekoliko minuta, misliš neće ti se pojaviti reči, hoće, to su tvoje reči..“

Ćutao je. Ćutao je i on koji je rekao da je on.