Neki tolerantni ljudi

Išao je donekle pognute glave, kao da je upravo pušten sa robije, kao krivac koji se kaje za počinjeno zlodelo. Beše negde polovina jula, a dan dug letnji, nikako da prođe, da umine malo ona podnevna vrelina, koja ga je terala da se svađa sa ženom. Miki beše visok i mršav, na upalom licu videla bi se poneka bora ispod tamnih očiju i obrva, ispod nakostrešene kose i trodnevne brade.

Jedva se dovukao do prodavnice, hodajući tromo u plastičnim papučama, u kojima su mu se lepili prsti. Mrzelo ga je da živi.  Seo je na zidić ispred prodavnice, sa pivom u rukama, koje spusti na zemlju do nogu, uzimajući iz džepa majice cigare i upaljač. Uskoro će doći njegovi pajtaši, drugari po piću, koji ga ništa nisu razumeli, niti ih je zanimao njegov život, pa su klimali glavom, samo sa jednom željom; da piju. Voleo je da sedi sa svojim ortacima, osećajući se kao "bos" dobro organizovane mafije, sećajući se svoje mladosti kada je puno radio, a i putovao, e, to beše život! Razgovarao je o nebitnim stvarima, sa gazdom, žmirkajući na jedno oko.  Sreća, mislio je, da mu je otac na vreme umro, pa je ostavio sav novac njemu, i još pride dve kuće. Mikija nije interesovalo odakle matorom toliki novac, ali se nije bunio da ga primi, kao jedini sin.

Oženio se prilično rano, nije znao da li je on nju voleo, ili ona njega, ali učini mu se da će biti dobra supruga i majka. Iako mlada, njene ruke behu pune žuljeva, a lice nekako krotko i mirno. Zvala se Jasmina. Uspostavilo se da je trudna što mu je rekla sutradan, po venčanju. - Kad pre? - reče joj, aludirajući na prethodnu noć - A jel to moje dete, onda? Kako ti to računaš?

- Kakva si ti budala! - reče mu. Kuća beše malo zapuštena, jer je živeo sam, pa se ona odmah prihvatila posla. Nije mogla na miru da sedi ni pet minuta, ustajala je oko šest, ručak gotovila već u podne, a kafu s nogu, dok bi popušila par cigara. Pomislio je da je živčana, čim ne može dugo da sedi, ali nije se bunio. Miki i ona dobiše četiri devojčice, iako je on želeo sina, pa se pomirio sa tim da živi sa pet žena.           

Posle desetak godina braka, žena mu je dosadila, pa se uželeo nekih drugih, tuđih, čisto radi neke zanimacije i hobija. Voleo je mnogo da ide kolima nekud, pa gde završi. I tako je upoznao Anđeliju. Ona beše san snova. Dubokih, plavih očiju, još dubljeg dekoltea, punih usana, za koje je mislio da su napumpane, tankog struka... i ostalih prirodnih atributa.  Njen auto se pokvario na nekom sporednom putu, pa je ona stopirala. Morao je da stane. Kakav bi to bio čovek da ne pomogne dami u nevolji. Problem sa kolima se odužio, do sutra u podne, pa je bilo prirodno da tu noć provede sa njom. Posle je ona otišla, nikad mu se nije ni javila, ali on je nikad nije zaboravio. Nekako te iste godine, on se razboleo.

Bolest njegova beše podmukla, bez lica, napadala bi odjednom, nalikovala je na kobru, koja osmotri plen i polako mu se približava dok je ne zgrabi…i doživotno se prilepi za čoveka, onesposobljavajući ga u najboljim godinama. Nije dala ni da čovek lako umre, dok ga sasvim ne iscedi. Kakav je to život? Ranije je verovao u Boga, ali Bog ga je napustio, prepustio ga samom sebi, sa bolešću takvom da mu je zapravo trebala i medicinska sestra... I onda je razumeo zašto se oženio Jasminom, ona mu je bila desna ruka, hrabrila ga je, pomagala, kuvala, radila sa njim vežbe, sve samo da njemu bude dobro.

I ona je počela da stari brže nego on, kao da je gutala njegovu bolest, da bi njemu bilo dobro.

Tako je Miki razmišljao, ispruživši svoje duge, mršave noge preda se, i gledao ko sve prolazi. Niko interesantan nije prošao, pa on zatvori oči, tako da i nije zapazio kad stade pred njega neko. - Miki! - prozbori ženski glas. On otvori polako oči i ugleda nepoznatu ženu da se obraća baš njemu.

- Taj sam...! – ustade, jer bi je gledao tačno u noge, a malo mu beše neprijatno. Ona njegove visine, u štiklama, u nekoj drečavoj haljini na tufne. - Šta treba gospođo?

- Pa to sam ja Anđelija, zar me ne poznaš...? - tretpala je okicama. I u njemu poče da se budi neki prastari poznati osećaj.

- Sećam se, kako da se ne sećam. Znam, došla si ovde, trebalo ti je muško za jednu noć, iskoristila si me i pobegla. Ako je ponovo to u pitanju, ne bunim se, iskoristi me... - reče joj. Ona se samo nasmeja.

-  Dođi u baštu, u hotel "Sunce", večeras, sve ću ti objasniti.

Razmišljao je Miki šta ima to da mu objasni, pa zar je bio toliko loš. Uostalom, žene su čudne, ko zna šta se njoj vrzma po glavi.

Sedeo je u bašti jedno pola sata, vrteo se na stolici, sveže istuširan, nije se obrijao, ko i uvek, misleći kako ga je prešla. I taman je ustao da krene, kad je ugleda da izlazi i traži ga pogledom. Mahnuo joj je. Nije bila sama. Uz nju je bio i jedan mali dečak, verovatno je godište njegove treće ćerkice, Slađe.

- Marko je želeo da upozna svog oca. Dušo, ovo je tvoj tata.  

Dete ga je gledalo radoznalo: - Malo je mator! - reče klinac.

Miki je gledao zapanjeno. Ona ni pet ni šest, već pravo s neba pa u rebra, šokiraće dete, kakva ludača. "Ali, to je bila jedna noć, Miki!" -  pištao je glas u njemu. Mali je ličio na njega, tamne oči i kosa, ali mnogo dece izgleda tako.

- Kakva je ovo predstava? Ti si bre luda.

- Moja mama nije luda. Kad njen muž nije tu,  ja je branim.

- Ti! Evo ti, kupi sladoled, lafe, svaka ti čast...- i pruži mu ruku. I dečak odskakuta veseo da kupi sladoled, koji se prodavao ispred hotela.  

Gledao ju je u neverici: - Dobro si ovo izvela. A mali glumi za medalju! Jel ti znaš da sam oženjen i da imam decu? Dakle, ne mogu da budem sa tobom, sve i da hoću, a neću, vera mi ne dozvoljava da imam dve žene.

- Nisam došla da ti remetim brak, samo sam došla da se upoznaš sa malim. Osim toga, i ja sam udata. Muž je provalio da dete nije njegovo, al’ga je prihvatio kao svoje dete. Usput, rekla sam i tvojoj ženi za dete, jer ti joj sigurno nećeš ništa reći.

- Da li si ti normalna? Hoćeš srčka da me strefi. Ne verujem da je moja Jasna toliko tolerantna. Ti si...

- Ćao Miki! - reče mu njegova žena, dok se on zamalo nije udavio u gutljaju kisele vode. - Mogu li da sednem? Čestitam ti. Zar nisi oduvek želeo sina? Opusti se! - Miki je jedva upalio cigar, misleći kako želi da se naduva ko nikad. Teško je to kad te bolest dovati u glavu,  a i ova njegova se upecala, mora da ima neki štek odakle vadi piće.

- Ma šta ti pričaš. Kakav sin? Ja ovu ženu prvi put vidim. - ako ga ovo ne izvadi, ništa neće. Njihovom stolu se približavao konobar, malo stariji, nije ga do sad video ovde.

- Dušo, jel sve u redu? - upitao je taj plavokosi čovek, što je obučen kao konobar, i sede sa njima za sto. “A to joj je dakle muž”, mislio je.

 - Izvini, ja sam Zoki. Rekao sam Anđi da mali mora da upozna svog oca. Ona dugo nije htela da me posluša, ali ja sam insistirao. A ja sam moderan čovek, imamo mi još dvoje naših. "Eto, i ovaj se drogira, garant" - pomisli jadan Miki.

- Jel ja ovo sanjam? - upitno pogleda ka nebu - Molim te Bože, daj mi neki znak! - viknu i posle par minuta šljušti se pljusak, pa su pobegli pod tendu hotela. 

- Tražio si znak! - reče mu supruga - Bog je zaista brz. Ja ti savetujem da priznaš dete. I žena je stvarno fina, sve mi je rekla, kako si joj pomogao sa kolima. Baš si ti neka dobrica. - poljubila ga je u obraz - Ti si moj meda! - kaza mu mazno  – I pride si joj poklonio dete! – nije priemtio ironiju u njenom glasu, jer mu to uopšte nije ličilo na nju.

- Ti? Ti mi to savetuješ? Jel si ti pijana? Šta je bre sa ovim ženama?!... - onda se odvojio od njih i krenuo kući. Kiša je već prestala. Malo je osvežilo, a on se znojio ko konj. Opet će da se istušira. Mada, nije loše imati sina. A šta reče ona, muž je provalio, pa kako neće, on beo kao kreč a mali ko crnče. Žene, žene!

Sutradan, ustaje u podne, čuje čavrljanje čavki pod prozorom, kad nisu to čavke, njegova Jasna, ona Anđa i Zoran piju kafu i smeju se..

- Šta je bre ovo? Jel oni sad žive kod nas? U grob ćeš me oterati! - sručio se na stolicu, očekujući kafu i rakiju - Vi ste neki mnogo tolerantni ljudi. – reče - Ovo su zadnja vremena, što bi reko komša Milojko! – mislio je da je sve san – A kako mi se zove sin? Mislim red je da pitam.

- Pa rekoh ti juče. Marko! – odgovara Anđelija.

- Znači, ti priznaješ da je tvoj?! – progovara ona njegova.

- Ništa ja ne priznajem. – reče i ljutito uđe u dnevnu sobu

Mali je ostatak raspusta proveo kod njih, dolazio je vikendom, a Miki je morao  da proveri dnk testom da li je mali zaista njegov. I bio je. Posle tog saznanja, osetio je kako ga popušta stisak bolesti i kako nestaje... ponovo je osetio ukus slobode zdravog čoveka!