Neminovan susret u snu? Raju? Paklu?

Već treću kafu ispijao je. Nikako da iscuri vreme do polaska voza. Prerano je i došao, obilazio okolne knjižare, promenio tri lokala i još išekuje. Znao je da je prerano, napustio hotelsku sobu misleći da, posle nekoliko divno provedenih dana, vreme je da što pre krene nazad. Ali, vreme teško prolazi,posebno kada se iščekuje, požuruje.

„Još dva sata. Užassssssss, koji sam ja ludak, neurotičar. A sve sam znao i uvek, uvek ne poslušam .“ Ostavi neispijenu šoljicu, hitro obuče jaknu i... Samo da izađe u šetnji i mirisu grada koji ostavlja ubrzaće vreme, požuriti. Duboko je udisao uživajući u mirisu blage jeseni, za čas zaboravio je i pređašnju ljutnju, šetaće, mirise će skupiti u sećanje i poneti ih do novog...

„Molim Vas ...“, poče zamuckujući, nespretno da se izvinjava nepoznatoj ženi  koju je, ne gledajući, kao divlji skoro oborio...

 „Sve je u redu. I ja sam kriva... Previše sam opuštena...“, činilo se kao...

“Kako mi se čini...“, započe nesigurno rečenicu, ali zastade. Takve rečenice ne priliče godinama, deluju nezrelo.

„Čini Vam se , šta?“, osmehnu mu se, prijateljski,“ Učinila sam Vam se poznatom ili...? Ne verujem, dugo živim izvan ove zemlje, skoro da sam i jezik zaboravila. Ali, čini se simpatično... Ne stidite se... Evo... Mogu li Vas ponuditi kafom, iščekujem voz, a do polaska još dva sata. Prijalo bi mi društvo, ako želite?“

„Naravno.“ , kao da je očekivao takav rasplet, podiže torbu nepoznate i...

.....................................................................................................................................................

„Nisam se ni predstavila, ja sam Irena.“

„Dismas. Viktor Dismas.“

Uobičajeno predstavljanje, kurtoazno, iščekivanje da ono drugo razveže jezik, jer jedino je ta osoba brbljiva uvek i po pravilu.

„Učinio mi se poznat glas. To sam malopre započeo, ali, eto, ponekad uhvatim sebe u paranoičnom, neprestanom...“