Nenad

Sede baka i deka na klupici ispred trošne kućice. Čuvaju unuka. Igraju se sa decom. Uživaju u njihovoj graji i nestašlucima. Zagradiše gušćice i slatke pačiće u ogradicu. Gledaju kako lepo pasu travu. Deka je nahranio stado i svu stoku i umorno sedi pored bake. Baka mu kaže: " Bože moj dragi, koliko smo samo ostarili! Mužu moj, svašta smo u živitu radili, napatili se... Pregrmeli smo svakakve nevolje, ali smo ostali zajedno! Bojim se za Nenada, našeg sirotana! Uzeo ga je od majke i otišao! A sada ne pita za njega! Stari smo, šta će biti sa njim kada nas više ne bude? "

“Ćuti ženo moja, borićemo se kako i koliko možemo! Dobri Bog nas neće izneveriti i dati nam snage da ga izvedemo na put.”, reče deka.

“Zašto li je oterao tu divnu ženu sa prelepim plavim očima boje neba? Detetu treba majka? Ah Bože, ja sam ga rodila, mučila se, a on nam tako vraća!”, poče baka jecati... “Vidiš kako dete stalno traži majku! A neda ni da ga vidi!”, uzdiše baka i briše suzne oči.

Prošle su godine, Nenadu je deset godina. Rastao je i postajao lep i snažan dečkić! Pomagao je baki i deki u hranjenju stoke i oko kućnih poslova. Bio je dete koje je odrastalo bez ljubavi majke i oca. Deka i baka su mu pružali koliko su mogli! On nikad nije tražio mnogo za sebe... Voleo ih je iznad svega. Bivao je svestan u kakvoj se situciji nalazi... Deka se jednog dana razboleo, intervenisali su lekari i ustanovili dijagnozu, prirodna smrt i ubrzo umire. Svo breme je palo Nenadu na ledja. Nije se žalio nego je, kao veliki čovek, zasukao rukave i prionuo radu.

Ostadoše sami, ali su istrajali u svim nedaćama. Godine su prolazile. Nenad je bio prelep mladić. Na žalost, posle kraće bolesti i velike tuge za svojim saputnikom, umire i baka Nenadova, izgubio je i baku... Bio je tužan, ali se nije predavao. Vodio je domaćinstvo kao pravi domaćin. Sve je imao i znao sve da radi.

Ali, kada dodje veče, bivalo mu je teško. Sanjao je često majku kako mu peva nežnim glasom pesmice pred spavanje. Miluje ga po obrazu i gleda ga onim njenim divnim azurnim očima. Te oči nikad neće zaboraviti, iako ih je video samo u snu, jer mu je baka rekla da njegova mama ima retke i najlepse oči azurne boje. Budio se sav u znoju. Tako svaku noć...

Sa nekih dvadesetak godina, odlučuje da ode za Rusiju. Ne može više da izdrži. Mora pobeći od svega. A, tako bi voleo da vidi majku, a ne zna ništa o njoj. Ma, neka ide sve bestraga! Ide i gotovo!

Odlazi u Rusiju, počinje raditi, a pošto je vredan, lepo zaradjuje i novac se nagomilava. Štedi i bori se da što više zaradi. Tamo upoznaje prelepu Elenu koju i ženi. Žive lepim i mirnim životom... Poželeo je da vodi svoju ljubav u Srbiju i da joj pokaže gde se rodio. Kada su doputovali nisu se ni odmorili, eto mu društva na vratima. Drug ga zove na svadbu. Oduševljen je! A, onda stiže vest do njega da mu je majka živa i dobija njen opis.

Mahnito uzima stvari i priprema se za veselje. Dan svadbe. Dolaze u restoran divni, mladi i zaljubljeni. Svi mu zavide na divnoj ženici. Sede sa još jednim parom. Zabavljaju se i uživaju. Malo je mizika preglasna, pa moraju da se nadvikuju. U pauzi ulazi jedna žena sa cvećem. On je gleda... Teško mu je. Vidi da joj je život veliko breme i mučenje. Bedno je obučena... Verovatno joj je cveće sav izvor primanja. Mnogi je teraju od stola sa gnušanjem.

Tek po neko je svojoj dami kupio cveće. Čovek koji je sedeo sa Nenadom je tera od stola. Nenad naglo ustane i kaže joj:" Draga starice, dajte mi sve ruže koje imate! Znate, ja mnogo volim ovu moju lepoticu! Vidite kako je lepa! Zar ne?"

Nastao je muk. Žena mu pruži korpu i on je uze. Nije hteo da joj kaže da ga je potresla njena sudbina. Pogotovo što ima najlepše plave oči koje je video i koje ga podsećaju na njegovu majčicu.

Pridje mu i htede da mu poljubi ruke. On poljubi njoj. Nastao je tajac u sali. Žena uze onaj novac i sa suzama izadje iz restorana. Niko ništa nije izustio. Nenad je bio zatečen sudbinom ove žene sa plavim očima.
Posle svadbe prošla je cela nedelja, sedeo je sa svojom prelepom suprugom u kući dede i bake koji su ga podigli i vaspitali.

Dok su uživali jedno u drugom uz jutarnju kafu, na televiziji ugledaše sliku one žene sa ružama. Kad je čuo ime i prezime umalo se nije srušio! To je bila njegova majka!

Nesrećna žena se skoro smrzla u nekom parku. Našli su je neki dobri ljudi i odveli u bolnicu. Nije se ni obukao kako treba, zgrabio je Elenu za ručice i pojurili su u bolnicu, želeo je da je nadje očajnički.

Konačno je nalazi. Ulazi na vrata sobe. Ona leži, onako mala, sitna, kao da se smanjila. Lice joj je blago i izgleda kao da joj je bolje. Nenad prilazi sa suzama do njene postelje. Ona, kada ga je ugledala, briznu u plač: " Sine moj jedini, blago majci, došao si! Srećo moja jedina!", jeca mati. Nenad plače i kroz suze kaže: " Evo majčice moja, došao ti je tvoj Nenad! Kako znaš da sam to ja?"

"Prepoznala sam te odmah onog dana na svadbi kada si kupio ruže! Zato sam plakala i htela da ti ručice poljubim kao nekad. Nisam htela ništa da ti kažem, da te ne sramotim. Mili, svaka majka prepozna svoje dete!"

"Nikad se ja tebe ne bi stideo, majčice moja rodjena! Znam sve! Nikad ja tebe nisam krivio ni za šta! I mene je ostavio. Mrzim ga što mi te je oterao. Sada sam srećan što sam te napokon našao. Sanjao sam te, majko najdraža i dozivao te, ali uzalud! Sada ćeš, najdraža moja, živeti kao kraljica! Dodji ljubavi da te upoznam sa majčicom mojom. Majko, ovo je Elena, moja divna žena, a tvoja snajka." Žene se zagrliše. Svi u sobi su plakali. I osoblje i bolesnice. Majka je ozdravila i živi sa Nenadom. On je sada presrećan. Stalno tepa majci i mazi je. Nadoknadjuju onu propuštenu ljubav... Treba mu očajnički.

Celog života je bio sam zbog sebičluka i zlobe svog oca koji ga je napustio. Ne želi da zna za njega, ali mu je oprostio. Svako će u životu odgovarati za svoje postupke, ne želi da nosi gorčinu u sebi... Ima sada majku koju je našao. Sada je kompletan čovek.

Siniša Stamenković