Nepročitano pismo

"Draga Sofija,

Hteo sam i ranije da ti se javim, ali nisam imao hrabrosti. Zaista se iskreno pitam, zašto ljudi koji se zaljube i vole nemaju hrabrosti da to i kažu ili bar nekom sitnicom i pokažu? Eto, ja, ovaj i dalje zaljubljen starčić koji se tek sada usuđuje da ti prizna, voljena moja, da sam te voleo, da te volim i da ću te voleti. Najzad sam saznao u kom si Domu pa sam se osmelio, mila moja, Dušice, sećaš se, zvao sam tim imenom, a ti si crvenela i bilja ljuta, a ja bih te namerno zvao samo tim imenom. Znaš i sama koliko smo oboje bili stidljivi...tako mi je žao zbog toga...možda si me prezirala zbog toga, ali, oprosti, tako sam bio vaspitan, a ne bih ni pogled tvoj želeo da je bilo na silu. Ah, pogled je bio moj i pun ljubavi, voljena moja, kako sam bio srećan zbog toga. Znam da smo stari i da sam na drugom kraju sveta, znam da te sigurno neću moći ni videti, jer sam pre pet godina izgubio vid, ali, nadam se da će ti ovo pismo neko pročitati. Ja sam diktirao jednoj divnoj sestri koja je poreklom iz Srbije i zna srpski, eto, pa sam se i zbog toga ohrabrio da ti pišem. Ne pitaj me kako sam došao do informacija o tebi, ne bi mi verovala...Dušice moja, ne znam ništa o tvom životu osim gde sada trenutno živiš... Molim te, napiši mi pismo, samo nekoliko reči, samo da znam da li me se i dalje sećaš i da li mi opraštaš moj nagli odlazak? Svaki dan bez tebe mi je bio bolan. Ne znam kako to da ti objasnim. Tada je to za mene bilo razumno rešenje, bio sam kukavica i sada mi je jako žao zbog toga! Grlim te najnežnije i ljubim svim srcem, javi mi se!

Tvoj Milan"

Ružica je, pročitavši pismo, sklopila oči iz kojih su kapale suze kao kiša iz oluka. Brzo obrisa suze da je neko od osoblja ne vidi, baci pogled na prazan krevet u kome je ležala gospođa Sofija koja je, čim je došla u dom za stare, rekla da je zovu Dušica, uz napomenu da njeni sinovi ne znaju za to. Ružici je to bilo simpatično i nije htela da oda tu divnu ženu sa kojom je provodila i svoje slobodno vreme čavrljajući o svemu. Seća se njenog osmeha i tih očiju punih strasti dok je recitovala Jesenjinove pesme... Na žalost, Dušica je juče preminula, a danas joj je stiglo pismo, koje je, pak, nekim čudom Ružica primila. E, Milane, Milane, pomisli devojka, zašto tek sada? Kakav bi tvoj i Dušičin život bio da si se javio ranije?

Iste večeri je ta devojka uz crno vino i neku romantičnu muziku započela pismo sa

„Dragi Milane,

Tako mi je drago što si mi se, najzad, javio. Uvek sam verovala u tvoju ljubav, a volela sam te, volim i voleću te mili! I ja diktiram ovo pismo jednoj divnoj devojci koju volim kao ćerku! Samo da znaš kako plače zbog naše ljubavi dok joj govorim kako smo se voleli, volimo i volećemo se ljubavi moja...“